Premijera filmskog eseja o reditelju Karolju Vičeku

Film su odličnim tekstom, muzikom i režijom realizovali Dobrila i Dušan Radak, sjajna snimateljka Elida Mesaroš Lajko i montažer Vladimir Antić. Osim njih, u stvarenju filma učestvovali su i Goran Bjelanović, Stefan Nikolić, Igor Grekša i Miodrag Petrović.

Karolj Viček, jedan od najtelentovanijih reditelja svoje generacije, istakao se kao beskompromisni svedok vremena čiji su svi filmovi otvarali bolne i aktuelne, često veoma kontroverzne društvene teme.

Autorka i scenaristkinja Dobrila Radak osvrnula se na originalnu formu ovog filma:

“Odabrali smo oblik dokumentarnog filma eseja zbog toga što mislim da su obične dokumentarne forme iživljene. Danas svako ko ima mobilni telefon može da izgugla biografske podatke ili bilo šta o bilo kom događaju, pa smo mi kroz unutrašnji monolog pokušali da napravimo pomak u toj dokumentarnoj formi. Tekst je nastao kao rezultat gledanja Vičekovih filmova i razgovora s njim.”

Dušan Radak, jedan od autora i kompozitor muzike dodaje da je film snimljen u produkciji DOF Creative studija, jedne male ekipe s kojom je Viček sniman kroz sva četiri godišnja doba, na mnogo različitih mesta:

“Osim toga, u „Komadu slobode“ su i sekvence iz Vičekovih filmova. On  je jedan od naših najznačajnijih reditelja koji je osvajao nagrade u Puli, Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj, gotovo da nema gde nešto nije osvojio, red je bio i da se napravi nešto o njemu.”

U panelu posle premijere filma učestvovali su Đorđe Kaćanski, urednik festivala, kao i  Zoltan Šifliš i Šandor Šetalo.

N. Pisarev

Kamere kao topovi

Karolj Viček kaže da je generacijski pripadao grupi hrabrih autora kakvi su bili Makavejev, Žika Pavlović, kasnije Želimir Žilnik i drugi koji su film shvatali vrlo ozbiljno, a ne kao zabavu; film ima ogromnu moć, i to su razumeli i veliki diktatori poput Staljina, Lenjina, Musolinija. Kada je Musolini otvorio filmski grad, pokazao  je na kamere, i rekao je – ovo su naši topovi:

“Koristili smo moć filma da progovorimo o našem čoveku, o nama, o našim životima i sudbinama, okrivali smo deo stvarnosti, možda ne tako očigledan za druge. Ponekad neki neprimetan deo stvarnosti preko glumca, krupnog plana ođednom postane jasan. Hteli smo da kroz otkrivanje stvarnosti menjamo naše živote.”