Поглед на велико платно: „ОПЕНХАЈМЕР“ Кристофера Нолана

Тако је и са најновијим, остварењем „Опенхајмер“, које запањује сложеношћу из сценаристичког, драмског угла приче, као и својом визуелном компонентом, користећи неке од најсавременијих техника снимања и продукције.

Лично име у наслову филма увек наговештава више од личне драме, а у случају Yеja (Yulijusa) Роберта Опенхајмера, та драма је буквално проширена до граница свемира, или бар планете на којој живимо. Јер, Опенхајмер је амерички физичар који је радом на развоју атомске бомбе заувек променио појмове употребе енергије. Прво у лабораторијским условима ослободивши разорну храну звезда, да би САД нешто касније, крајем Другог светског рата, том „храном” поништила Хирошиму и Нагасаки у Јапану. Затим су Опенхајмера, његовим речима, од хероја почели да зову самом смрћу и уништитељем светова.

Колико је појединац у власти сопственог живота, а камоли може ли да контролише нешто много шире и веће, основна су питања које покреће Ноланов „Опенхајмер“ и отвара веома широко поље асоцијација и могућих дискусија. Поред силних других токова приче, то је и његова основна вредност.

Друго што се јавља као могућа запитаност јесте то колико је и данас актуелно име средином двадесетог века популарног Опија и Пројекта „Менхетн“. А да то није питање за учеснике или пасиониране љубитеље квизова. Реч је о физичару који никад није доживео славу Нилса Бора, Алберта Ајнштајна, Вернера Хајзенберга, да поменемо само неке које, „гле чуда“, Нолан уводи као саставни део приче филма, већ у старту наговештавајући да се, између осталог, у њему ради и о величини м… Мозга.

За разлику од набројаних, Опенхајмер се упитно занесен стриктно научним мотивима, прославио крвавим изумом који историографски гледано није толико утицао на крај једног рата, колико је започео нови, као и дуги Хладни рат. С обзиром на рат који управо „тиња“ у Европи, то јесте и данас актуелно, али филм нема намеру да се бави далекосежним последицама. И довољно је што приказује корене тога, јер пратећи Опенхајмера, у великој мери се прати и вечна љубав САД-а према црвенима, иронично говорећи о највећем „лову на вештице“ 20. века – непријатељству капиталиста и социјалиста.

Ноланова филмска биографска драма заснована је на књизи „Амерички Прометеј – тријумф и трагедија Yеja Роберта Опенхајмера“ Каја Берда и Мартина Yеja Шервина, који су и раније учествовали у снимању филмова о лику и делу најчувенијег америчког физичара, променама које је атомска бомба унела у свет унутрашње, али и спољне политике САД, као и у унутрашњи и спољашњи свет самог Опенхајмера. Мит о Прометеју, којим су се усудили да га крсте аутори, довољно говори о димензијама целе приче. За Америку је она у датом тренутку била бити или не бити, јер се у светлу наоружавања нацистичке Немачке, а касније и Совјетског Савеза, данашње Русије, само тако могла потврдити доминација и оно што ће до дана данашњег остати нерешена енигма – геополитичка поларизација света на (бар) две силе.

Са те стране гледано, Нолановом филму би се чак могла приписати и родољубива компонента – мејк Америка грејт аген. Јер, која то земља на свету производи хероје и мученике, која има устав који гарантује ношење оружја, али и декларацију о правима на живот, слободу и потрагу за срећом, која је то земља која сваку своју аферу успева да претвори у достигнуће. Сигурно иста она која је само индустријом забаве освојила цео свет, а не одустаје да то уради и многим другим средствима.

Дакле, филм „Опенхајмер“ Кристофера Нолана, осим што садржи биографске елементе који помажу у успостављању наратива за лаике из физике, садржи и све оно што је веома атрактивно за широке народне масе – узбуђење, експлозије, успоне и падове, интриге, рат, секс… Поред тога, ипак, филмске сладокусце прича осваја позадинским, а заправо слојем који до краја избија у први план – саслушањем Опенхајмера и одузимањем његових сигурносних акредитива (читај привилегија).

Као главни антагониста, у тој причи се појављује Луис Строс, а величину сукоба њих двојице одлично осликава и величина глумачких улога Килијана Марфија (Опи) и Роберта Даунија Yuniora (Строс). Уједно, њихове позиције су основа драмског сукоба – да ли је Опи желео само славу, а Строс само моћ, што је и једном и другом упропастило живот. Сви други односи, па и силни страдали Јапанци, као да су само колатерал.

Наравно да Нолан развија и друге, рекло би се квантне нивое приче и њене паралеле, уз помоћ нуклеарног арсенала холивудских звезда међу којима су Мет Дејмон, Емили Блант, Yoš Хартнет, Кенет Брана, Гари Олдман, Рами Малек, Кејси Афлек, Ема Думонт, Флоренс Пју… Од америчке војске, правног система, па до председника, друштво физичара испаде још најзабавнија дружина, са мноштвом моралних дилема. У најлуђој фантазији, скоро да би се и на овај филм могао применити принцип неодређености управо из физике – немогуће је одредити тачне вредности свега приказаног у филму и тражити консензус око тога, јер и сама перспектива гледања мења резултат. Или много прозаичније – лепота је у оку посматрача.

Игор Бурић