Pogled na veliko platno: „OPENHAJMER“ Kristofera Nolana

Tako je i sa najnovijim, ostvarenjem „Openhajmer“, koje zapanjuje složenošću iz scenarističkog, dramskog ugla priče, kao i svojom vizuelnom komponentom, koristeći neke od najsavremenijih tehnika snimanja i produkcije.

Lično ime u naslovu filma uvek nagoveštava više od lične drame, a u slučaju Yeja (Yulijusa) Roberta Openhajmera, ta drama je bukvalno proširena do granica svemira, ili bar planete na kojoj živimo. Jer, Openhajmer je američki fizičar koji je radom na razvoju atomske bombe zauvek promenio pojmove upotrebe energije. Prvo u laboratorijskim uslovima oslobodivši razornu hranu zvezda, da bi SAD nešto kasnije, krajem Drugog svetskog rata, tom „hranom” poništila Hirošimu i Nagasaki u Japanu. Zatim su Openhajmera, njegovim rečima, od heroja počeli da zovu samom smrću i uništiteljem svetova.

Koliko je pojedinac u vlasti sopstvenog života, a kamoli može li da kontroliše nešto mnogo šire i veće, osnovna su pitanja koje pokreće Nolanov „Openhajmer“ i otvara veoma široko polje asocijacija i mogućih diskusija. Pored silnih drugih tokova priče, to je i njegova osnovna vrednost.

Drugo što se javlja kao moguća zapitanost jeste to koliko je i danas aktuelno ime sredinom dvadesetog veka popularnog Opija i Projekta „Menhetn“. A da to nije pitanje za učesnike ili pasionirane ljubitelje kvizova. Reč je o fizičaru koji nikad nije doživeo slavu Nilsa Bora, Alberta Ajnštajna, Vernera Hajzenberga, da pomenemo samo neke koje, „gle čuda“, Nolan uvodi kao sastavni deo priče filma, već u startu nagoveštavajući da se, između ostalog, u njemu radi i o veličini m… Mozga.

Za razliku od nabrojanih, Openhajmer se upitno zanesen striktno naučnim motivima, proslavio krvavim izumom koji istoriografski gledano nije toliko uticao na kraj jednog rata, koliko je započeo novi, kao i dugi Hladni rat. S obzirom na rat koji upravo „tinja“ u Evropi, to jeste i danas aktuelno, ali film nema nameru da se bavi dalekosežnim posledicama. I dovoljno je što prikazuje korene toga, jer prateći Openhajmera, u velikoj meri se prati i večna ljubav SAD-a prema crvenima, ironično govoreći o najvećem „lovu na veštice“ 20. veka – neprijateljstvu kapitalista i socijalista.

Nolanova filmska biografska drama zasnovana je na knjizi „Američki Prometej – trijumf i tragedija Yeja Roberta Openhajmera“ Kaja Berda i Martina Yeja Šervina, koji su i ranije učestvovali u snimanju filmova o liku i delu najčuvenijeg američkog fizičara, promenama koje je atomska bomba unela u svet unutrašnje, ali i spoljne politike SAD, kao i u unutrašnji i spoljašnji svet samog Openhajmera. Mit o Prometeju, kojim su se usudili da ga krste autori, dovoljno govori o dimenzijama cele priče. Za Ameriku je ona u datom trenutku bila biti ili ne biti, jer se u svetlu naoružavanja nacističke Nemačke, a kasnije i Sovjetskog Saveza, današnje Rusije, samo tako mogla potvrditi dominacija i ono što će do dana današnjeg ostati nerešena enigma – geopolitička polarizacija sveta na (bar) dve sile.

Sa te strane gledano, Nolanovom filmu bi se čak mogla pripisati i rodoljubiva komponenta – mejk Amerika grejt agen. Jer, koja to zemlja na svetu proizvodi heroje i mučenike, koja ima ustav koji garantuje nošenje oružja, ali i deklaraciju o pravima na život, slobodu i potragu za srećom, koja je to zemlja koja svaku svoju aferu uspeva da pretvori u dostignuće. Sigurno ista ona koja je samo industrijom zabave osvojila ceo svet, a ne odustaje da to uradi i mnogim drugim sredstvima.

Dakle, film „Openhajmer“ Kristofera Nolana, osim što sadrži biografske elemente koji pomažu u uspostavljanju narativa za laike iz fizike, sadrži i sve ono što je veoma atraktivno za široke narodne mase – uzbuđenje, eksplozije, uspone i padove, intrige, rat, seks… Pored toga, ipak, filmske sladokusce priča osvaja pozadinskim, a zapravo slojem koji do kraja izbija u prvi plan – saslušanjem Openhajmera i oduzimanjem njegovih sigurnosnih akreditiva (čitaj privilegija).

Kao glavni antagonista, u toj priči se pojavljuje Luis Stros, a veličinu sukoba njih dvojice odlično oslikava i veličina glumačkih uloga Kilijana Marfija (Opi) i Roberta Daunija Yuniora (Stros). Ujedno, njihove pozicije su osnova dramskog sukoba – da li je Opi želeo samo slavu, a Stros samo moć, što je i jednom i drugom upropastilo život. Svi drugi odnosi, pa i silni stradali Japanci, kao da su samo kolateral.

Naravno da Nolan razvija i druge, reklo bi se kvantne nivoe priče i njene paralele, uz pomoć nuklearnog arsenala holivudskih zvezda među kojima su Met Dejmon, Emili Blant, Yoš Hartnet, Kenet Brana, Gari Oldman, Rami Malek, Kejsi Aflek, Ema Dumont, Florens Pju… Od američke vojske, pravnog sistema, pa do predsednika, društvo fizičara ispade još najzabavnija družina, sa mnoštvom moralnih dilema. U najluđoj fantaziji, skoro da bi se i na ovaj film mogao primeniti princip neodređenosti upravo iz fizike – nemoguće je odrediti tačne vrednosti svega prikazanog u filmu i tražiti konsenzus oko toga, jer i sama perspektiva gledanja menja rezultat. Ili mnogo prozaičnije – lepota je u oku posmatrača.

Igor Burić