Овим улогама Ален Делон освојио цео свет, а о мистериозној смрти његовог телохранитеља из Србије не престаје да се прича

Публика је волела његову лепоту, софистицираност, харизму али и способност да портретише сложене и често мрачне ликове на филмском платну. Његов таленат, заједно са шармом, допринели су стварању незаборавних филмских улога које су га учиниле једним од најпрепознатљивијих европских глумаца.

Кроз филмове попут „Пуле” и „Ле Самоураи”, Делон је успевао да створи ликове који су се кретали између стварности и фикције, а управо га је интерпретација тих ликова учинила иконом која је оставила стажан утицај на глобалну филмску индрустрију.

У наставку текста подсетићемо се кључних улога које су обележиле Делонову дугогодишњу каријеру.

Француски гангстерски филм из 1970. године „Борсалино”, у режији Жака Дереа, један је од филмова који су обележили Делонову каријеру, а у којем је глумац играо једну од главних улога. Филм је учествовао на 20. Међународном филмском фестивалу у Берлину, а 2009. године, часопис „Емпире” му је доделио 19. место на листи „20 најбољих гангстерских филмова које вероватно нисте видели”. Наставак филма, под називом „Борсалино & Цо.”, објављен је 1974. године, са Аленом Делоном у главној улози. У филму „Борсалино” Делон тумачи улогу Рока Сифредија, једног од два главна гангстера. Роко је опасан, али и шармантан лик који се удружује са Франсином Денија, кога игра Жан-Пол Белмондо, како би заједно преузели контролу над криминалним подземљем у Марсеју. Делон је ову улогу одиграо са хладнокрвношћу и стилом, а његов лик је истовремено претећи и привлачан, што је допринело томе да публика буде заинтересована за његову личност током читавог филма. Осим тога, ово остварење је постало велики хит и култни филм, што је Делонову улогу учинило једном од значајнијих у његовој каријери, али и учврстило његову позицију као једног од највећих звезда тог времена.

Ален Делон је публици приказао и своју способност играња у различитим филмским жанровима, а улога у остварењу „Роко и његова браћа” показује да је савршено „пливао” и у драмама. Овај филм из 1960. године, у режији Лукина Висконтија, приказује причу о мигрантској породици са југа Италије и њеном распаду у друштву индустријског севера. Наслов филма је комбинација наслова романа Томаса Мана „Јосиф и његова браћа” и имена Рока Скателара, италијанског песника који је описивао осећања сељака са југа Италије. Делон је тумачио улогу Рока Парондија, једног од петорице браће из сиромашне породице која се сели са југа Италије у Милано у потрази за бољим животом. Роко је лик који је дубоко емотиван, несебичан и пун саосећања. Он се бори да одржи породичну идилу упркос трагичним околностима и сукобима који настају унутар породице, посебно са својим братом Симонеом. Публика и критичари су Делонову изведбу у овој улози високо оценили, а његова глума је похваљена због изузетне емотивне дубине и његове способности да пренесе комплексне унутрашње борбе свог лика.

Једна од најупечатљивијих тумачења Зороа на филму јесте управо изведба Алена Делона, када је у истоименом филму из 1975. године играо главну улогу. Филм је смештен у доба мексичке револуције, а Делон игра мистериозног маскираног осветника који се бори против неправде и тираније. Својом харизматичном, а уједно и енергичном изведбом, Делон је успешно спојио елементе акције, романтике и хумора, а успео је и да пренесе дубину свог лика, приказујући га као човека који је спреман да ризикује све, како би заштитио оне који су потлачени. Публика је уживала у глумчевој способности да од Зороа направи заводљивог хероја, а овом филмском класику успео је да дода посебну димензију.

Живот глумца Алена Делона обележио је и један Србин. Наиме, Стеван Стевица Марковић био је телохранитељ овог филмског глумца, а његова мистериозна смрт покренула је политичку аферу која је месецима потресала Француску. Делонов живот обележиле су легендарне улоге, љубав са Роми Шнајдер, брак са Натали Делон, али и више него контроверзни одност са Марковићем. Стеван Марковић рођен је 1937. године у Београду, одрастао је у Сремској улици, а припадао је такозваним мангупима из Савамале. Марковићу су често претиле депортације из Француске, због насиља и крађа, али су га утицајни пријатељи задржали у земљи. Ален Делон је био његов последњи послодавац, који га је запослио крајем шездесетих година. Када је пронађен мртав, Марковић је имао 31 годину, а осим тога што је био Делонов телохранитељ, био је и његов пријатељ који је живео у приземљу глумчеве куће у Паризу. Стеванова смрт изазвала је политичку аферу како у Француској тако и у Југославији. Након што је пронашла Марковићева писма, полиција је прво посумњала да иза убиства стоје Ален и Натали Делон, са којом је Марковић наводно имао аферу, као и корзикански криминалац Франсоса Маркатони. Иако се сумњало у његов алиби, Делон је више пута испитиван поводом убиства, али није било чврстих доказа који су га повезивали са смрћу Марковића.

Ова глумачка звезда нашла се и у улози мистериозног професионалног убице у криминалистичком трилеру „Самурај”. Филм је написао и режирао Жан-Пјер Мелвил, у склопу француско-италијанске продукције. Приказује причу у којој се путеви укрштају професионалном убици, којег тумачи Делон, који покушава да сазна ко га је ангажовао за посао и потом да га убије, са париским комесаром, који покушава да га ухвати. Причу о Џефу Костелу, дисциплинованом убици који следи строг кодекс понашања, налик самурају, Делон је успео да интерпретира на један специфичан начин, чинећи да његов лик изгледа као човек који је у сталном конфликту са сопственим кодексом и судбином. Публика је ценила Делонову способност да прикаже своје ликове у свим нијансама њихове личности, нарочито у улогама које захтевају дубоку интроспекцију и хладнокрвност, што је свакако учинио и са „Самурајем”.

Ивана Јапунџа