ИНТЕРВЈУ: ТОМИ ЈАНЕЖИЧ, РЕДИТЕЉ Ослобађајућа драматургија животних прича
У Украјини је пре који дан премијерно изведена представа „1975.”. У Румунији прошле године „1978.”.
У Новом Саду 18. октобра премијерно ће бити изведена „1981.”. У распону од 1972. до 1983. има их још девет. Какве су ово године и шта их све обједињује? На ово питање одговор је Томи Јанежич, редитељ из Словеније, Нове Горице, која ће следеће године сваког месеца приказати једну од ових “година”, као део Јанежичеве додекалогије о годинама његовог одрастања у малог граду на крају једне велике земље, па и века.
У Темишвару сам чуо да се године бирају из шешира.
– Не. За одговор на то питање бих морао да се вратим годину, две уназад. Највећи проблем овог пројекта била је логистика. Како да направиш 12 представа које су једна. Пробу не можеш да имаш. Треба да предвидиш шта ће да буде раније направљено и одакле ћеш почети да радиш. Из средине, од почетка, са краја. У ком периоду бих могао да радим негде, које године имају везе са чим... У Темишвару конкретно, 1978. су објављене “Горишке елегије”, које је написао Ендре Карољ. Спомиње се у представи. У Горици настају две представе које обухватају све друге, у „Младинском” има један дует... Та путовања у Иванов Франкивск, Темишвар, Нови Сад... Све има неку логику. Сложено је, али није насумично.
Зашто баш тај распон од 1972. до 1983. године?
- У принципу су то године кад сам одрастао, године мог раног детињства које сам провео у том граду и на које имам живо сећање, којем се враћам из потпуно друге перспективе, размишљајући другачије о свету, о контексту у ком сам одрастао, о томе шта се дешавало тада у тој малој, локалној заједници, у тој држави, а и у свету. То је заправо неко освртање уназад, на тренутак у којем се и тај град развијао, градио. С једне стране, то је било време наде и оптимизма, истовремено и тренутак у ком се та држава распадала економски, одлазила у банкрот. Парадоксално време. Чудна транзиција из седамдесетих у осамдесете, када су се десиле неке симптоматичне ствари у свету које ће довести касније до распада многих држава, пада Берлинског зида итд. Кад си довољно стар, почне све да те занима, почнеш да правиш рекапитулацију и другачије, сложеније да схваташ свет.
Пoглед на рат из друге перспективе
Представа „1981.” није прича само о тој години. Све те године су само врата. Оно што је занимљиво је да се тада градио Мост слободе, Спенс, Хотел “Нови Сад”, Трг слободе се променио, променио се и идентитет Новог Сада... Многе ствари сам знао, али изненадило ме до које мере је апстраховано или склоњено старије порекло овог града, аустроугарско порекло. Тешко се долази до неких података, наравно, због ратова и посебне ситуације да су Срби били и у једној и у другој војсци. А то се десило и Мађарима. То се десило и Словенцима, Украјинцима, што поставља поглед на рат у потпуно другу перспективу - каже Јанежич о наслову представе чија је премијера најављена за 18. октобра у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз.
Представа у Новом Саду је већ десети део, а следеће године је завршетак пројекта.
– То не значи да сам ја завршио. То је тек трећа премијера, а неколико процеса је у току. У Новој Горици настају две представе, у „Младинском” је почео процес... Ти процеси иду паралелно. Ова представа је у великој мери направљена у пролеће, па смо имали сусрет у Крушчу, а сад смо у фази финализације. У Ивану Франкивску смо само финализирали представу коју сам радио у фебруару. То је та логистика. Неке представе ће имати премијеру тек следеће године.
Како ви знате шта се све дешава у свим тим процесима?
– Кад смо се упуштали у све то, и пре тога, почињали да маштамо да ли би нешто такво било могуће, претпоставка је била да не сме бити муке. Значи да је то нешто ванредно у шта би се упустили због уживанције, због свих лудих изазова који нас чекају. Зато причам о логистици. Ми се бавимо тиме већ две, три године. Питање је било како предвидети у шта све ћемо запети, да нас то не би онеспособило.
Колики је био притисак термин реализације пројекта „Европска престоница културе” у Новој Горици следеће године?
– Ја сам одавно одустао да радим представе без разлога. Упуштам се у оно што желим, волим и на начин на који желим и волим. Мени се чинило супер то што ме позвала једна пријатељица која конципира програм, да радим представу за пројекат “Европска престонице културе”. Ја сам то прихватио због ње и због тога што је то град који ми и даље много значи, иако сам се удаљио од њега. Ја сам ту живео, имам лепа сећања, и у средњу школу сам ишао тамо, па у неком смислу желео сам и да урадим омаж том граду. Да видим шта је мене дефинисало, а да има везе са тим целим простором.
lШта је било највеће откриће током истраживачког процеса у Новом Саду?
- Доста тога. Мене првенствено занимају породичне приче. Ми све ово зовемо трансгенерацијска документарна фикција и ја сам први пут заиста прихватио тај изазов да слушам приче из којих настаје нека нова. Не могу их се наслушати. Те приче не можеш да одвојиш од друштвеног контекста, од света у којем су настале, од историјских догађаја... Првенствено, највеће откриће су ми ипак драматургија животних прича која је толико непредвидива, изненађујућа, дирљива, духовита... Сагледавам их кроз читаву додекалогију као Тарковски што подиже камеру. Имам осећај мале удаљености док гледам све те животе. Колико год болни били, постоји лакоћа у одвијању читавог тог века. То је нешто ослобађајуће, што ми се чини као јако важно.
Игор Бурић