INTERVJU: TOMI JANEŽIČ, REDITELJ Oslobađajuća dramaturgija životnih priča
U Ukrajini je pre koji dan premijerno izvedena predstava „1975.”. U Rumuniji prošle godine „1978.”.
U Novom Sadu 18. oktobra premijerno će biti izvedena „1981.”. U rasponu od 1972. do 1983. ima ih još devet. Kakve su ovo godine i šta ih sve objedinjuje? Na ovo pitanje odgovor je Tomi Janežič, reditelj iz Slovenije, Nove Gorice, koja će sledeće godine svakog meseca prikazati jednu od ovih “godina”, kao deo Janežičeve dodekalogije o godinama njegovog odrastanja u malog gradu na kraju jedne velike zemlje, pa i veka.
U Temišvaru sam čuo da se godine biraju iz šešira.
– Ne. Za odgovor na to pitanje bih morao da se vratim godinu, dve unazad. Najveći problem ovog projekta bila je logistika. Kako da napraviš 12 predstava koje su jedna. Probu ne možeš da imaš. Treba da predvidiš šta će da bude ranije napravljeno i odakle ćeš početi da radiš. Iz sredine, od početka, sa kraja. U kom periodu bih mogao da radim negde, koje godine imaju veze sa čim... U Temišvaru konkretno, 1978. su objavljene “Goriške elegije”, koje je napisao Endre Karolj. Spominje se u predstavi. U Gorici nastaju dve predstave koje obuhvataju sve druge, u „Mladinskom” ima jedan duet... Ta putovanja u Ivanov Frankivsk, Temišvar, Novi Sad... Sve ima neku logiku. Složeno je, ali nije nasumično.
Zašto baš taj raspon od 1972. do 1983. godine?
- U principu su to godine kad sam odrastao, godine mog ranog detinjstva koje sam proveo u tom gradu i na koje imam živo sećanje, kojem se vraćam iz potpuno druge perspektive, razmišljajući drugačije o svetu, o kontekstu u kom sam odrastao, o tome šta se dešavalo tada u toj maloj, lokalnoj zajednici, u toj državi, a i u svetu. To je zapravo neko osvrtanje unazad, na trenutak u kojem se i taj grad razvijao, gradio. S jedne strane, to je bilo vreme nade i optimizma, istovremeno i trenutak u kom se ta država raspadala ekonomski, odlazila u bankrot. Paradoksalno vreme. Čudna tranzicija iz sedamdesetih u osamdesete, kada su se desile neke simptomatične stvari u svetu koje će dovesti kasnije do raspada mnogih država, pada Berlinskog zida itd. Kad si dovoljno star, počne sve da te zanima, počneš da praviš rekapitulaciju i drugačije, složenije da shvataš svet.
Pogled na rat iz druge perspektive
Predstava „1981.” nije priča samo o toj godini. Sve te godine su samo vrata. Ono što je zanimljivo je da se tada gradio Most slobode, Spens, Hotel “Novi Sad”, Trg slobode se promenio, promenio se i identitet Novog Sada... Mnoge stvari sam znao, ali iznenadilo me do koje mere je apstrahovano ili sklonjeno starije poreklo ovog grada, austrougarsko poreklo. Teško se dolazi do nekih podataka, naravno, zbog ratova i posebne situacije da su Srbi bili i u jednoj i u drugoj vojsci. A to se desilo i Mađarima. To se desilo i Slovencima, Ukrajincima, što postavlja pogled na rat u potpuno drugu perspektivu - kaže Janežič o naslovu predstave čija je premijera najavljena za 18. oktobra u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz.
Predstava u Novom Sadu je već deseti deo, a sledeće godine je završetak projekta.
– To ne znači da sam ja završio. To je tek treća premijera, a nekoliko procesa je u toku. U Novoj Gorici nastaju dve predstave, u „Mladinskom” je počeo proces... Ti procesi idu paralelno. Ova predstava je u velikoj meri napravljena u proleće, pa smo imali susret u Krušču, a sad smo u fazi finalizacije. U Ivanu Frankivsku smo samo finalizirali predstavu koju sam radio u februaru. To je ta logistika. Neke predstave će imati premijeru tek sledeće godine.
Kako vi znate šta se sve dešava u svim tim procesima?
– Kad smo se upuštali u sve to, i pre toga, počinjali da maštamo da li bi nešto takvo bilo moguće, pretpostavka je bila da ne sme biti muke. Znači da je to nešto vanredno u šta bi se upustili zbog uživancije, zbog svih ludih izazova koji nas čekaju. Zato pričam o logistici. Mi se bavimo time već dve, tri godine. Pitanje je bilo kako predvideti u šta sve ćemo zapeti, da nas to ne bi onesposobilo.
Koliki je bio pritisak termin realizacije projekta „Evropska prestonica kulture” u Novoj Gorici sledeće godine?
– Ja sam odavno odustao da radim predstave bez razloga. Upuštam se u ono što želim, volim i na način na koji želim i volim. Meni se činilo super to što me pozvala jedna prijateljica koja koncipira program, da radim predstavu za projekat “Evropska prestonice kulture”. Ja sam to prihvatio zbog nje i zbog toga što je to grad koji mi i dalje mnogo znači, iako sam se udaljio od njega. Ja sam tu živeo, imam lepa sećanja, i u srednju školu sam išao tamo, pa u nekom smislu želeo sam i da uradim omaž tom gradu. Da vidim šta je mene definisalo, a da ima veze sa tim celim prostorom.
lŠta je bilo najveće otkriće tokom istraživačkog procesa u Novom Sadu?
- Dosta toga. Mene prvenstveno zanimaju porodične priče. Mi sve ovo zovemo transgeneracijska dokumentarna fikcija i ja sam prvi put zaista prihvatio taj izazov da slušam priče iz kojih nastaje neka nova. Ne mogu ih se naslušati. Te priče ne možeš da odvojiš od društvenog konteksta, od sveta u kojem su nastale, od istorijskih događaja... Prvenstveno, najveće otkriće su mi ipak dramaturgija životnih priča koja je toliko nepredvidiva, iznenađujuća, dirljiva, duhovita... Sagledavam ih kroz čitavu dodekalogiju kao Tarkovski što podiže kameru. Imam osećaj male udaljenosti dok gledam sve te živote. Koliko god bolni bili, postoji lakoća u odvijanju čitavog tog veka. To je nešto oslobađajuće, što mi se čini kao jako važno.
Igor Burić