Филмска критика: Игра на танкој жици „Зеца Џоџоа“
НОВИ САД: „Зец Џоџо“ (“Јојо Rabbit”) је последњи филм Таике Ваититија, новозеландског редитеља маорско-јеврејског порекла, познатог по остварењима “Шта радимо у сенкама”, “Лов на дивље људе”, и последњем делу “Тора” којим је потпуно оживео франшизу о дотад можда најмање популарном Марвеловом хероју.
“Зец Џоџо” приказује лудило Другог светског рата кроз визуру паметног дечака Џоџоа који одраста у малом граду негде у нацистичкој Немачкој. Јоханес Џоџо Бецлер (Роман Грифин Дејвис) је одушевљени члан хитлерјугенда и свакодневно разговара са својим измишљеним пријатељем Хитлером који му даје спектакуларно глупе животне савете (у духовитом тумачењу режисера Таике Ваититија). Ипак, док је дечак потпуно заведен Хитлером и нацизмом (сам за себе признаје да “масивно навучен на свастике”), његова самохрана мајка Рози (Скарлет Јохансон), у породичној кући скрива младу Јеврејку.
“Џоџо” је добио широко признање тиме што се нашао у најужем избору за Оскара (ког је изгубио од “Паразита”), и освојио већи број награда на фестивалима, али и даље је остао испод радара највећег дела публике, често потпуно несхваћен од (нарочито америчких) критичара навикнутих на упрошћене мејнстрим филмове које је увек лако жанровски разврстати. Поврх свега, идеја да се у филму Хитлер прикаже као комични лик, из неког разлога је у времену које је прошло од Чарлија Чаплина или Мела Брукса постала бласфемична, па је Ваититију требало чак десет година и један филм о суперхероју да коначно дође до свог буџета.
Иако критичари “Џоџоа” најчешће представљају као сатиру, или чак комедију, то је свакако поједностављивање овог изузетно изнијансираног остварења. Ваитити вешто балансира на немогуће танкој линији између фарсе која показује сав помахнитали апсурд рата и сулуду баналност зла, и с друге стране трагичне и интимне драме у којој се ни глумци, ни редитељ не либе да се емоционално отворе до краја, на начин који смо навикли да виђамо само у руским, или другим европским уметничким филмовима, никако у претерано стилизованим холивудским остварењима. Како радња одмиче, никад не губећи на суштинској ведрини, чисту црну комедију замењују тонови час тескобне, час топле људске драме, а катарзично ослобођење Џоџовог родног града у завршним деловима филма ескалира у надреалистичким сценама које повремено подсећају на најбоље кадрове Емира Кустурице.
Готово сваки детаљ “Џоџоа” је промишљен; необична фотографија, сјајно кадрирање у ком је поетика свакодневице заробљена у свакодневним предметима који су често у фокусу камере, јарке боје костима и кућа које у контрасту још више потцртавају кошмарно лудило рата. Духовито коришћење намерно анахроне музике у филму постаје део самог приповедања и атмосфере, па се у саундтреку филма о Другом светском раду, зачудо, одлично уклапају Битлси, Дејвид Бови, и Том Вејтс!
Скарлет Јохансон је била номинована за Оскара за споредну улогу за тумачење Рози у овом филму, и изгубила ју је од Лоре Дерн (“Прича о браку”). Не улазећи превише у то ко је награду више заслужио, свакако је поштено констатовати да је Скарлет Јохансон, и иначе готово у сваком филму конзистентно добра, у овом остварила једну од својих најупечатљивијих улога. Непоколебљива заиграност њене јунакиње која покушава да пронађе једноставну ведрину живота у свему, упркос ужасним околностима, често призива у сећање сцене из Бењинијевог ремек дела “Живот је леп”.
Сем Роквел који увек непогрешиво проналази људску црту и искрену рањивост и у најужаснијим и најбизарнијим ликовима (памтимо га као полицајца расисту из филма “Три билборда”), ни овај пут нема проблема да нацистичког официра учини једним од најдопадљивијих ликова, можда и у целом остварењу. Са мало простора који му је дат, Роквел успева да у свакој сцени у којој се појављује дода по мало на дубини ексцентричном капетану Кленцендорфу, коначно заокружујући његов лик у једној од најдирљивијих и најпотреснијих сцена целог филма.
Настасја Писарев
