Ден Тана: Сви снови су ми се испунили

Хвала Србији што ми даје орден. Увек је најлепше кад примиш нешто од најдраже земље, а то је Србија, рекао је Танасијевић поводом "Београдског победника" који ће му бити уручен на предстојећем Фесту за допринос филмској уметности као продуцент.

Танасијевић је додао да му је част што ће "Београдског победника" добити уз Лордана Зафрановића кога "страшно поштује као режисера".

Поводом филма "Златни рез 42 (Ђеца Козаре)" на коме тренутно Зафрановић ради, Танасијевић је приметио да "никад није касно" да добије Оскара.

Он би добио Оскара, рекао је Танасијевић за Зафрановићеву "Окупација у 26 слика" из 1978. године, додавши да о разлозима зашто се није нашао у конкуренцији за најбољи страни филм треба да говоре ''политичари који су водили државу".

Отишао сам из Југославије, нисам знао о Јасеновцу, о трагедијама за време рата. То се све крило од нас, не знам зашто, навео је Танасијевић.

Био је, између осталог, копродуцент филма "Посебан третман" (1980) редитеља Горана Паскаљевића који се нашао у Кану и присетио се да су наше новине писале да је купио и наместио његов улазак у такмичарску конкуренцију.

Никог нисам знао на Канском фестивалу. Мени су највећи непријатељи били наши људи. У Америци навијају за тебе кад успеш, рекао је Танасијевић (90).

Танасијевић се присетио да је током Другог светског рата и потом у комунистичкој Југославији живот био тежак, да је са десет година зарадио прве новце помажући сељацима да продају своју робу у Београду, и да је тада научио како да заради и да се уз посао не треба у животу плашити ничега.

Маштао сам да будем фудбалер и глумац у Холивуду. Успео сам далеко више него што сам сањао. Сматрам себе најсрећнијим човеком на кугли земљаској. Не би мењао свој живот ни с једном особом, нагласио је Танасијевић.

Као 18-годишњак је са ререзентацијом Београда стигао у Брисел 1952. године, где је одлучио да остане након претње политичких комесара да га више неће пустити из земље, потписавши за клуб Андерлехт, али је убрзо продат Хановеру, а одатле је отишао у Канаду, да би на крају заиграо фудбал и у САД.

Никад се нисам плашио ничега. Имао сам храброст и сви су ми се снови испунили. У животу је најважије имати позитивну енергију. Био сам гладан и жедан, могао сам да погинем, али имао сам среће, навео је Танасијевић.

У Америци је научио енглески језик намеран да остане, уписао је глумачку школу да би се унапредио, дружио се са гангстерима, богаташима, сиротињом и лоповиома, али се држао свог изабраног пута који је "најтежи, а прави пут - да се не плашите посла, да не лажете, да навијате за свакога да је успешан".

Цео свет је био против Новака (Ђоковића), а данас цела планета навија. Он је узео прави пут. Он је нашао пут од седме, осме године. Рекао је да ће бити правак света и ево га - првак света, оценио је Танасијевић.

Упркос свим искуствима и успесима у Америци, Танасијевић је истакао да је "највише научио у Југославији", живећи у њој у најтеже време - "ако радиш моћи ћеш да живиш и да се снађеш, мораш да пробаш и не смеш да се плашиш тога".

Танасијевић се у животу свега неколико месеци бавио и политиком, учествујући у кампањи за председника САД Џона Кенедија на изборима 1960. године, када је ишао по српским црквама и молио Србе да гласају за њега.

Кенедијевом брату Бобију Кенедију и глумцу Питеру Лофорду је поднео извештај да су му "псовали мајку у свакој цркви и рекли: 'Нећемо никад за католика'", присетио се Танасијевић, који је схватио да је бављење политиком "највећа глупост".

Познавајући немачки језик Танасијевић је прву улогу добио у ратном филму "Непријатељ испод мора", у коме је играо кормилара у подморници уз главне глумце Роберта Мичама и Курта Јургенса. Тада је на наговор других променио име у Американцима једноставније за изговор Ден Тана.

Увек сам играо фашисту, комунисту, мафијаша. Никад нисам пољубио девојку, увек су ме убили. Али сам добро живео од тога, признао је Танасијевић.

Поред глуме, Танасијевић је зарађивао и од фудбала, постао је власник клуба Торос, а на наговор двојице познаника је 1964. године купио од њих за 30.000 долара ресторан.

То ми је највећи успех у животу, а најмање сам желео да будем ресторатер. Пошто ми је отац био ресторатер, мама ме заклела да нећу ући у тај бизнис, присетио се Танасијевић.

Његов ресторан "Ден Тана" је постао једно од престижних места у Лос Анђелесу, где су "многи бракови спојени, многи су се развели", а од небројених славних личности Танасијевић издваја причу како је као млади глумац Ал Паћино код њега зарадио прве новце у Холивуду.

Ал Паћино му је касније причао како је са једним колегом дошао у његов ресторан чувши да ту може да упозна агенте и друге утицајне људе из филмске индустрије, а пошто нису имали резервацију допуштено им је да чекају уз шанк.

Док су чекали дошла је дама и дала му парче папира. То је кад оставиш капут. Он је придржао капут и она му дала десет долара. Поручили су по два мартинија и зарадили прве паре у Холивуду, присетио се Танасијевић.

Признао је да не зна ко није прошао кроз његов ресторан пошто сервирају 250 вечера свако вече, а отворени су од пет до два ујутро, када морају да истерују госте.

Почетне две године је било тешко, пошто је као Југословен отворио италијански ресторан у Америци, али је посао кренуо након једне одличне критике у новинама, и од тада су букирани данима унапред.

Танасијевић је додао да је имао понуду да отвори ланац ресторана и да је одбио милионе долара.

Према његовим речима, у Београду је било дивних ресторана које је требало чувати као традицију, уместо што су се угоститељи окренули сплавовима.

Наша је одлична кухиња. Нема странца да је отишао из Србије који није рекао 'никад нисам боље јео'. Код нас се једе више и баци више него и у једној земљи у свету, приметио је Танасијевић.