АЛЕКСАНДРА ЈАНКОВИЋ, ГЛУМИЦА Живимо епидемију развода

У причи снимљеној по мотивима романа Мирјане Бобић Мојсиловић, а у продукцији куће „Цонтраст Студиос” и компаније „Телеком Србија”, која говори о кризи породице и међусобним односима, кризи средњих година, друштва и идентитета, Александра својом глумом оживљава једну рањену и усамљену жену која у средњим годинама доживљава отрежњење и покушава да поврати свој „промашени” живот. Како је у интервјуу за Дневников ТВ магазин рекла, ова серија приказује судбину која је саставни део многих породица у Србији.

– Више пута сам за последњих годину дана рекла да је време преубрзано. Живимо нешто у чему нисмо рођени - у некој јурњави, стицању и на том путу с мапе нам отпадну најближи. Заборавимо прво на себе, а онда и на најближе око себе. На том путу се живот изгуби, као и односи. Није важно колико си успешан или богат. Сви пролазе исту драму и онда се у томе погубе. Рекла бих да је и природно да се човеку неко други допадне, као што се десило у нашој серији. Бар мислим да то није нека велика ствар, али је занимљиво како се деси развој једне такве ситуације. Рекла бих да је то због тога што си у кући направио пропуст. Зато што си себе изгубио у тој кући, а самим тим и све око себе. Ово говорим и за мушкарце и за жене.

Да ли је и ваша јунакиња Весна одустала од себе и од свог живота у тој јурњави?

– Не мислим да је ту ико жртва, већ да су и Весна и Урош пођеднако жртве сопствених одустајања. Весна је одустала, посветила се породици и мисли да је ту све. Мисли да је ту стављена тачка и да ће све бити ок. Неће!  Ни сваки дан није океј. Када бисмо се фотографисали свакога дана ми бисмо видели да нам лице од јуче није исто као и данас, нити је ово данашње као оно што ће бити сутра. Ми се мењамо свакодневно. Е, тако се мењају стања унутар једне породице и брака. Не бих да се хвалим, али сам  добар опсерватор - и сопственог и туђих живота, па бих рекла да опстанак породице тражи одлуке, вољу и рад. Прво мораш донети одлуку да нећеш да ти се распадне породица, а онда та одлука подразумева и вољу. Тек онда се заврну рукави и почнеш свакодневно да радиш на томе. Ту треба бити и снажна личност, небитно да ли је мушкарац или жена у питању. Наши ликови су се ту погубили, а мислим да код нас има много таквих људи и судбина. Те породице и бракови се одржавају у форми, али, никад више развода и никад више распада. То је постала нормална ствар. То је сада епидемија. Не мислим да је то добро, а то вам говорим ја разведена! Ја волим свој живот, да се разумемо, али не мислим да је то добро. И данас знам последице тога на многе теме.

Колико вам ли је то лично искуство које сте у свом браку, а после и кроз развод доживели, помогло да можда боље разумете Весну и њен унутрашњи распад и преиспитивања?

– Ја пре свега јесам једна широка особа и доста разумем људе јер ме занимају и уопште њихове ситуације. Због тог свог искуства сам могла са собом да понесем тону беса, љутње и презира, али нисам. И има на томе још увек рада. Увек останеш некако повређен. Било да си оставио или си остављен, ти си повређен, теби нешто није успело. Мени је то у раду на серији свакако помогло, али јунаци у серији су 25 година заједно, а ја нисам догурала дотле. Али сам догурала до осећања самоће, неприпадања и одустајања. И ту не глорификујем ни жену ни мушкарца. То је двосмерна улица. Имам 50 година и у тих 50 се разног искуства скупило. Ми вучемо нашу игру на филму, серијама и позоришту из сопствених искустава. Оно што не познајемо ми истражујемо и некако унапред доживљавамо, али када имаш искуство онда га прођеш још једном. Мислим да ми ова улога помогла да још једном преиспитам себе саму у свим својим животним одлукама и последице које те одлуке носе. Серија „Азбука нашег живота“ је толико емотивна, нежна и толико дотиче све сегменте живота и толико је заправо пуна љубави. Без обзира на то шта Весна и Урош пролазе они једно према другом имају и љубави и поштовање. Ја се искрено за све оне који су пред  разводом молим за што лепши и мирнији разлаз. Ако мора, а ако не мора нек се ради на томе, има смисла, јер не постоји ништа важније од породице!

Недавно сте одбили улогу на једној серији да бисте радили представу у Суботици. Због чега сте донели ту одлуку?

– Ја сам толико срећна због тога. То је мој стомак и срце хтело, ја сам то послушала. Није било баш најпаметније, међутим, ја сам увек у животу ишла стомаком - где он каже ту ми је и место. Знала сам да је то прави избор. Моја срећа боравка у Суботици два месеца и рада на представи „Ко се боји Вирџиније Вулф“ је неописива. То је једна феноменална улога, у феноменалном позоришту са феноменалном екипом. Ја сам се заљубила у Суботицу. Идем стога често да пољубим тај град, да прошетам тим дивним улицама и да видим драге пријатеље.

Први пут вас сада гледамо у једној овако великој и главној улози. Колико је она вама била значајна и како сте доживели ту прилику?

– Била сам јако узбуђена. Мене нема дуго, нисам снимала и некако сам се повукла, а то носи своје последице. Када ме је редитељка серије Јелена Бајић Јоћић позвала за главну улогу помислила сам: „Како? Нигде ме нема. Не појављујем се. Откуд се мене сетила?“. Али то су редитељи који мисле. Рекла ми је да је свакодневно два месеца била са мном у мислима. Ми смо сарађивали раније, нисам јој баш потпуно непозната као личност. Цени то што радим и начин на који радим. Када сам добила ову улогу нисам се уплашила, била сам преузбуђена и пресрећна. Ипак, моја укоченост с почетка је говорила о мом великом страху. То је велики посао и велика одговорност. Та главна улога се носи сваки дан и све што ти се у току дана догоди мимо самог снимања. Главна улога је један комад меса. Е, ја сам добила комад меса да видим да ли знам да спремим један добар ручак (смех). Научила сам многе ствар. Научила сам шта значи главна улога. То је једна дисциплина, посвећеност и број један. Мени се први пут ово догађало. Много ми се допало, морам да вам кажем, да имам главну улогу. Волела бих да ми се још нека деси. Овде сам видела да имам још доста да учим, када је рад пред камером у питању, јер немам континуираног искуства, али брзо учим.

Да ли са нестрпљењем очекујете и другу сезону серије која је већ најављена?

– Да. Једва чекам да се вратим на снимајуће дане, у развој мог лика. Ја сам тек сад открила снимања и љубав према камери и мом послу на телевизији. И филм би ми исто пријао. Рад пред камером је друга прича.

Владимир Бијелић

фото: Радивој Хаџић