ALEKSANDRA JANKOVIĆ, GLUMICA Živimo epidemiju razvoda

U priči snimljenoj po motivima romana Mirjane Bobić Mojsilović, a u produkciji kuće „Contrast Studios” i kompanije „Telekom Srbija”, koja govori o krizi porodice i međusobnim odnosima, krizi srednjih godina, društva i identiteta, Aleksandra svojom glumom oživljava jednu ranjenu i usamljenu ženu koja u srednjim godinama doživljava otrežnjenje i pokušava da povrati svoj „promašeni” život. Kako je u intervjuu za Dnevnikov TV magazin rekla, ova serija prikazuje sudbinu koja je sastavni deo mnogih porodica u Srbiji.

– Više puta sam za poslednjih godinu dana rekla da je vreme preubrzano. Živimo nešto u čemu nismo rođeni - u nekoj jurnjavi, sticanju i na tom putu s mape nam otpadnu najbliži. Zaboravimo prvo na sebe, a onda i na najbliže oko sebe. Na tom putu se život izgubi, kao i odnosi. Nije važno koliko si uspešan ili bogat. Svi prolaze istu dramu i onda se u tome pogube. Rekla bih da je i prirodno da se čoveku neko drugi dopadne, kao što se desilo u našoj seriji. Bar mislim da to nije neka velika stvar, ali je zanimljivo kako se desi razvoj jedne takve situacije. Rekla bih da je to zbog toga što si u kući napravio propust. Zato što si sebe izgubio u toj kući, a samim tim i sve oko sebe. Ovo govorim i za muškarce i za žene.

Da li je i vaša junakinja Vesna odustala od sebe i od svog života u toj jurnjavi?

– Ne mislim da je tu iko žrtva, već da su i Vesna i Uroš pođednako žrtve sopstvenih odustajanja. Vesna je odustala, posvetila se porodici i misli da je tu sve. Misli da je tu stavljena tačka i da će sve biti ok. Neće!  Ni svaki dan nije okej. Kada bismo se fotografisali svakoga dana mi bismo videli da nam lice od juče nije isto kao i danas, niti je ovo današnje kao ono što će biti sutra. Mi se menjamo svakodnevno. E, tako se menjaju stanja unutar jedne porodice i braka. Ne bih da se hvalim, ali sam  dobar opservator - i sopstvenog i tuđih života, pa bih rekla da opstanak porodice traži odluke, volju i rad. Prvo moraš doneti odluku da nećeš da ti se raspadne porodica, a onda ta odluka podrazumeva i volju. Tek onda se zavrnu rukavi i počneš svakodnevno da radiš na tome. Tu treba biti i snažna ličnost, nebitno da li je muškarac ili žena u pitanju. Naši likovi su se tu pogubili, a mislim da kod nas ima mnogo takvih ljudi i sudbina. Te porodice i brakovi se održavaju u formi, ali, nikad više razvoda i nikad više raspada. To je postala normalna stvar. To je sada epidemija. Ne mislim da je to dobro, a to vam govorim ja razvedena! Ja volim svoj život, da se razumemo, ali ne mislim da je to dobro. I danas znam posledice toga na mnoge teme.

Koliko vam li je to lično iskustvo koje ste u svom braku, a posle i kroz razvod doživeli, pomoglo da možda bolje razumete Vesnu i njen unutrašnji raspad i preispitivanja?

– Ja pre svega jesam jedna široka osoba i dosta razumem ljude jer me zanimaju i uopšte njihove situacije. Zbog tog svog iskustva sam mogla sa sobom da ponesem tonu besa, ljutnje i prezira, ali nisam. I ima na tome još uvek rada. Uvek ostaneš nekako povređen. Bilo da si ostavio ili si ostavljen, ti si povređen, tebi nešto nije uspelo. Meni je to u radu na seriji svakako pomoglo, ali junaci u seriji su 25 godina zajedno, a ja nisam dogurala dotle. Ali sam dogurala do osećanja samoće, nepripadanja i odustajanja. I tu ne glorifikujem ni ženu ni muškarca. To je dvosmerna ulica. Imam 50 godina i u tih 50 se raznog iskustva skupilo. Mi vučemo našu igru na filmu, serijama i pozorištu iz sopstvenih iskustava. Ono što ne poznajemo mi istražujemo i nekako unapred doživljavamo, ali kada imaš iskustvo onda ga prođeš još jednom. Mislim da mi ova uloga pomogla da još jednom preispitam sebe samu u svim svojim životnim odlukama i posledice koje te odluke nose. Serija „Azbuka našeg života“ je toliko emotivna, nežna i toliko dotiče sve segmente života i toliko je zapravo puna ljubavi. Bez obzira na to šta Vesna i Uroš prolaze oni jedno prema drugom imaju i ljubavi i poštovanje. Ja se iskreno za sve one koji su pred  razvodom molim za što lepši i mirniji razlaz. Ako mora, a ako ne mora nek se radi na tome, ima smisla, jer ne postoji ništa važnije od porodice!

Nedavno ste odbili ulogu na jednoj seriji da biste radili predstavu u Subotici. Zbog čega ste doneli tu odluku?

– Ja sam toliko srećna zbog toga. To je moj stomak i srce htelo, ja sam to poslušala. Nije bilo baš najpametnije, međutim, ja sam uvek u životu išla stomakom - gde on kaže tu mi je i mesto. Znala sam da je to pravi izbor. Moja sreća boravka u Subotici dva meseca i rada na predstavi „Ko se boji Virdžinije Vulf“ je neopisiva. To je jedna fenomenalna uloga, u fenomenalnom pozorištu sa fenomenalnom ekipom. Ja sam se zaljubila u Suboticu. Idem stoga često da poljubim taj grad, da prošetam tim divnim ulicama i da vidim drage prijatelje.

Prvi put vas sada gledamo u jednoj ovako velikoj i glavnoj ulozi. Koliko je ona vama bila značajna i kako ste doživeli tu priliku?

– Bila sam jako uzbuđena. Mene nema dugo, nisam snimala i nekako sam se povukla, a to nosi svoje posledice. Kada me je rediteljka serije Jelena Bajić Joćić pozvala za glavnu ulogu pomislila sam: „Kako? Nigde me nema. Ne pojavljujem se. Otkud se mene setila?“. Ali to su reditelji koji misle. Rekla mi je da je svakodnevno dva meseca bila sa mnom u mislima. Mi smo sarađivali ranije, nisam joj baš potpuno nepoznata kao ličnost. Ceni to što radim i način na koji radim. Kada sam dobila ovu ulogu nisam se uplašila, bila sam preuzbuđena i presrećna. Ipak, moja ukočenost s početka je govorila o mom velikom strahu. To je veliki posao i velika odgovornost. Ta glavna uloga se nosi svaki dan i sve što ti se u toku dana dogodi mimo samog snimanja. Glavna uloga je jedan komad mesa. E, ja sam dobila komad mesa da vidim da li znam da spremim jedan dobar ručak (smeh). Naučila sam mnoge stvar. Naučila sam šta znači glavna uloga. To je jedna disciplina, posvećenost i broj jedan. Meni se prvi put ovo događalo. Mnogo mi se dopalo, moram da vam kažem, da imam glavnu ulogu. Volela bih da mi se još neka desi. Ovde sam videla da imam još dosta da učim, kada je rad pred kamerom u pitanju, jer nemam kontinuiranog iskustva, ali brzo učim.

Da li sa nestrpljenjem očekujete i drugu sezonu serije koja je već najavljena?

– Da. Jedva čekam da se vratim na snimajuće dane, u razvoj mog lika. Ja sam tek sad otkrila snimanja i ljubav prema kameri i mom poslu na televiziji. I film bi mi isto prijao. Rad pred kamerom je druga priča.

Vladimir Bijelić

foto: Radivoj Hadžić