Дечја граја од буке јача на салашима на путу Нови Сад - Зрењанин

– Сад ћу ја теби рећи. Нисмо гладни, нисмо жедни. Али, види, пута немамо, излаза немамо! Ево, ја ти сад кажем, одавде да зовеш Хитну помоћ, полицију, ватрогасце, немају како да нам приђу... А, ево, ту сам поред асфалта, нема 30 метара. Види, на ова два салаша има десеторо деце! То нема у једном срезу ни с оне стране Дунава. А до Новог Сада немамо четири километра, а овако наоколо кад идемо, имамо 12! Тако близу, а тако далеко.

А кад треба да стигну рачуни, поштар дође до надвожњака, зове Милана, онда се овај попне и преузме своју пошту. Иако им се потес зове Чот, адресирани су на Каћ, као Атар број 5.

– Ми смо ти сад на највишој тачки – прича Милан. – Када би крст Катедрале био у води, овде код нас би она била до почетка брега.

Две породице које живе на та два салаша, узгајају стоку, углавном краве и свиње, од чега и живе. Не страхују превише за своју будућност, иако не знају да ли би саветовали својој деци да наставе да се тиме баве јер им је садашњост велика борба.

Да би им клинци ишли у школу, морају свако дана да их возе до „Гундулићеве” у Нови Сад, што им одузима и времена и новца. Све то је тако јер су им пре неколико година заградили излаз на надвожњак, па морају да иду около-наоколо, међ’ њиве до Немановаца, па кроз Клису... Када напада снег или киша, често се колима заглаве у блату па морају да се извлаче трактором, а онда деца касне у школу и тако све укруг.

– Комшија и ја смо тражили да нам се наспе пут и већ осам година их јуримо да нам то ураде – каже Ђорђе Парошки, на чији салаш се најпре наиђе. – Рекли су нам да немају паре јер им за то треба 5.220.000 динара да наспу десет центима ризле. Кад смо имали излаз, за четири минута сам био у граду. Некад је то био обичан пут, а сад је првог реда и нема шансе да добијемо излаз. Али, онда је требало прво нама да обезбеде неки други излаз, па онда да затворе пут.

Ђорђев деда је изградио салаш почетком седамдесетих година, када ту није ни постојао пут Зрењанин – Нови Сад. Сад, иако је нон-стоп бучно, бука им не смета јер су се навикли, а и, када је не би било, било би превише глуво. На том потесу, до пре осам година нису имали струју.

Увек забава и љубавни проблеми

– Лепо нам је овде, стално се играмо, учимо, читамо – каже Милош Парошки, ученик трећег разреда основне школе, који увече с татом враћа краве с испаше у тор. – Ја бих волео да будем пољопривредник кад порастем. Хтео бих да гајим стоку, да је чувам, бринем о њој и дајем јој да једе концентрат.

Млађа сестра Милица жели да буде докторка кад порасте, а сада је море неки други проблеми.

– Има један дечак који се заљубио у мене, а ја га мрзим јер је ружан, а и није добар. Кад дође код мене, узме мој бицикл, све моје ствари дира, баш све, и прибор за школу, ма, све ми дира – жали нам се Милица.

– Имамо нашу воду, а струју нису хтели да нам дају па смо то трчали да решимо – објашњава Ђорђе. – Рекли су нам из „Електровојводине” да Железница треба да нам да одобрење да бисмо прошли испод пруге и повукли струју. Онда је једина варијанта била да ми саградимо наш трафо, а за то је требало да платимо 30.000 евра, а ако нећемо да буде наш, онда комшија и ја да дамо по 5.000 евра. Кад је дошло да се плати, тражили нам да платимо по 700.000-800.000 динара, а ја сам скупио колико су прво рекли. Онда сам ја дао своје паре комшији, а он је платио само своју половину и ја сад од њега вучем струју, немам своју личну.

Ипак, на тим салашима становници имају своју слободу, која је непроцењива и незаменљива.

– Шта ме мотивише да останем овде? Па, ја сам радио у Бродоградилишту, али 1987. ме је пукло и рекао сам да идем на салаш. Да ли сам добро урадио, тешко је рећи – премишља се чика Милан, који од тада нема ни здравствено ни социјално, нити планира да има. – Мени је овде лепо, ја бих у граду могао да будем три дана и онда бих полудио. Волем моју слободу.

Л. Радловачки