Dečja graja od buke jača na salašima na putu Novi Sad - Zrenjanin

– Sad ću ja tebi reći. Nismo gladni, nismo žedni. Ali, vidi, puta nemamo, izlaza nemamo! Evo, ja ti sad kažem, odavde da zoveš Hitnu pomoć, policiju, vatrogasce, nemaju kako da nam priđu... A, evo, tu sam pored asfalta, nema 30 metara. Vidi, na ova dva salaša ima desetoro dece! To nema u jednom srezu ni s one strane Dunava. A do Novog Sada nemamo četiri kilometra, a ovako naokolo kad idemo, imamo 12! Tako blizu, a tako daleko.

A kad treba da stignu računi, poštar dođe do nadvožnjaka, zove Milana, onda se ovaj popne i preuzme svoju poštu. Iako im se potes zove Čot, adresirani su na Kać, kao Atar broj 5.

– Mi smo ti sad na najvišoj tački – priča Milan. – Kada bi krst Katedrale bio u vodi, ovde kod nas bi ona bila do početka brega.

Dve porodice koje žive na ta dva salaša, uzgajaju stoku, uglavnom krave i svinje, od čega i žive. Ne strahuju previše za svoju budućnost, iako ne znaju da li bi savetovali svojoj deci da nastave da se time bave jer im je sadašnjost velika borba.

Da bi im klinci išli u školu, moraju svako dana da ih voze do „Gundulićeve” u Novi Sad, što im oduzima i vremena i novca. Sve to je tako jer su im pre nekoliko godina zagradili izlaz na nadvožnjak, pa moraju da idu okolo-naokolo, međ’ njive do Nemanovaca, pa kroz Klisu... Kada napada sneg ili kiša, često se kolima zaglave u blatu pa moraju da se izvlače traktorom, a onda deca kasne u školu i tako sve ukrug.

– Komšija i ja smo tražili da nam se naspe put i već osam godina ih jurimo da nam to urade – kaže Đorđe Paroški, na čiji salaš se najpre naiđe. – Rekli su nam da nemaju pare jer im za to treba 5.220.000 dinara da naspu deset centima rizle. Kad smo imali izlaz, za četiri minuta sam bio u gradu. Nekad je to bio običan put, a sad je prvog reda i nema šanse da dobijemo izlaz. Ali, onda je trebalo prvo nama da obezbede neki drugi izlaz, pa onda da zatvore put.

Đorđev deda je izgradio salaš početkom sedamdesetih godina, kada tu nije ni postojao put Zrenjanin – Novi Sad. Sad, iako je non-stop bučno, buka im ne smeta jer su se navikli, a i, kada je ne bi bilo, bilo bi previše gluvo. Na tom potesu, do pre osam godina nisu imali struju.

Uvek zabava i ljubavni problemi

– Lepo nam je ovde, stalno se igramo, učimo, čitamo – kaže Miloš Paroški, učenik trećeg razreda osnovne škole, koji uveče s tatom vraća krave s ispaše u tor. – Ja bih voleo da budem poljoprivrednik kad porastem. Hteo bih da gajim stoku, da je čuvam, brinem o njoj i dajem joj da jede koncentrat.

Mlađa sestra Milica želi da bude doktorka kad poraste, a sada je more neki drugi problemi.

– Ima jedan dečak koji se zaljubio u mene, a ja ga mrzim jer je ružan, a i nije dobar. Kad dođe kod mene, uzme moj bicikl, sve moje stvari dira, baš sve, i pribor za školu, ma, sve mi dira – žali nam se Milica.

– Imamo našu vodu, a struju nisu hteli da nam daju pa smo to trčali da rešimo – objašnjava Đorđe. – Rekli su nam iz „Elektrovojvodine” da Železnica treba da nam da odobrenje da bismo prošli ispod pruge i povukli struju. Onda je jedina varijanta bila da mi sagradimo naš trafo, a za to je trebalo da platimo 30.000 evra, a ako nećemo da bude naš, onda komšija i ja da damo po 5.000 evra. Kad je došlo da se plati, tražili nam da platimo po 700.000-800.000 dinara, a ja sam skupio koliko su prvo rekli. Onda sam ja dao svoje pare komšiji, a on je platio samo svoju polovinu i ja sad od njega vučem struju, nemam svoju ličnu.

Ipak, na tim salašima stanovnici imaju svoju slobodu, koja je neprocenjiva i nezamenljiva.

– Šta me motiviše da ostanem ovde? Pa, ja sam radio u Brodogradilištu, ali 1987. me je puklo i rekao sam da idem na salaš. Da li sam dobro uradio, teško je reći – premišlja se čika Milan, koji od tada nema ni zdravstveno ni socijalno, niti planira da ima. – Meni je ovde lepo, ja bih u gradu mogao da budem tri dana i onda bih poludio. Volem moju slobodu.

L. Radlovački