Ninine mustre: Orao
Znam brojne priče o orlovima i sve su poučne.
Znam recimo onu o tome kako orao nakon određenih godina uz veliku bol sam sebi iščupa kandže i kljucajući u stenu otkine kljun, kako bi mu sve to izraslo novo, da bi osnažen i podmlađen još dugo vladao nebom. Znam i onu kako mali orao odrastao među pilićima čeprka po zemlji sa kokoškama tužno posmatrajući orlove na nebu, sve dok ne sazna da je i on orao i da može da poleti visoko. A nedavno sam pročitala i priču o orlu kojeg jedino vrana napada, kljucajući ga sa leđa, ali on se sa njom ne bori, nego samo nastavi svoj let toliko visoko da vrana izgubi dah i sama otpadne sa njega.
Ta poslednja priča je metafora koja se koristi za pojedince koji napadaju one sa snagom i inegritetom i koji uopšte ne moraju da se brane, nego samo nastave da budu to što jesu, pa se napadi kad tad izjalove, jer sve izađe na videlo, a napadači se razotkriju i sami povuku. Oduvek su jaki ljudi privlačili slabije, a oni sa problematičnim stanjem svesti, pokušavali su da unižavajući one jake, sebi povećaju važnost i vrednost. Svet u kojem je to bio manir i normalno ponašanje, upravo se raspada. Svedoci smo sve većeg rasula na svim planovima na celoj planeti, pa logično i stvaranja jednog novog i drugačijeg sveta. Ljudi svakom svojom odlukom biraju stranu kojoj će da se okrenu i svakim svojim postupkom određuju kako će nastaviti svoj let: hoće li biti vrane, ili se potruditi da osveste orla u sebi. Sebe nikada nisam smatrala posebno jakom. Ali nekako se poslednjih godina događa da baš iz trenutaka za koje sam verovala da su znaci moje slabosti, crpim najveću snagu. Na primer, kao kada sam se rasplakala pred kolegama, zbog jedne istinite i tužne priče koju sam želela da im ispričam. Oni se nisu začudili, niti im je bilo neprijatno, nego su blagonaklono nastavili da komuniciraju sasvim normalno, jer su normalni ljudi, dok sam ja puštala svoju emociju da se ispolji do kraja. Takvi trenuci me podsećaju na trenutke onog orla iz prve priče, kada ima hrabrosti da bude slab i ranjiv, pa se iz toga pojavi još jači i moćniji. Primećujem da u mom životu ima sve više takvih, normalnih ljudi, a sve je manje vrana koje napadaju ili koriste trenutke tuđe nepažnje ili „slabosti“, kako vrane vole da zovu otvorenost.
U mom slučaju, metafora za vrane su samodestruktivni načini ponašanja koje su mi nametnule razne norme, dogovorene u društvu u kojem živim. Dugo sam se plašila svog leta, da budem to što jesam, pa bih se često, skučila i zatvorila, kako ne bih bila povređena. Kako se situacija na planeti menja, sve više ljudi uviđa kolike su to zablude bile i koliko su nas sve oslabile. Borba za svaku istinitu misao i emociju se nastavlja i sve što nije izvorno otpada na sve većim visinama na koje se usuđujemo da se vinemo. Sada i ja slobodno letim svoj let i nastavljam da budem onakva kakva izvorno jesam, istražujući sve što me tišti i boli da bih pronašla, osvestila i prihvatila svoje slabe strane, da bih ih iscelila, kako bih sve manje plakala, a sve se više životu radovala.
Nina Martinović Armbruster