Нинине мустре: Орао
Знам бројне приче о орловима и све су поучне.
Знам рецимо ону о томе како орао након одређених година уз велику бол сам себи ишчупа канџе и кљуцајући у стену откине кљун, како би му све то израсло ново, да би оснажен и подмлађен још дуго владао небом. Знам и ону како мали орао одрастао међу пилићима чепрка по земљи са кокошкама тужно посматрајући орлове на небу, све док не сазна да је и он орао и да може да полети високо. А недавно сам прочитала и причу о орлу којег једино врана напада, кљуцајући га са леђа, али он се са њом не бори, него само настави свој лет толико високо да врана изгуби дах и сама отпадне са њега.
Та последња прича је метафора која се користи за појединце који нападају оне са снагом и инегритетом и који уопште не морају да се бране, него само наставе да буду то што јесу, па се напади кад тад изјалове, јер све изађе на видело, а нападачи се разоткрију и сами повуку. Одувек су јаки људи привлачили слабије, а они са проблематичним стањем свести, покушавали су да унижавајући оне јаке, себи повећају важност и вредност. Свет у којем је то био манир и нормално понашање, управо се распада. Сведоци смо све већег расула на свим плановима на целој планети, па логично и стварања једног новог и другачијег света. Људи сваком својом одлуком бирају страну којој ће да се окрену и сваким својим поступком одређују како ће наставити свој лет: хоће ли бити вране, или се потрудити да освесте орла у себи. Себе никада нисам сматрала посебно јаком. Али некако се последњих година догађа да баш из тренутака за које сам веровала да су знаци моје слабости, црпим највећу снагу. На пример, као када сам се расплакала пред колегама, због једне истините и тужне приче коју сам желела да им испричам. Они се нису зачудили, нити им је било непријатно, него су благонаклоно наставили да комуницирају сасвим нормално, јер су нормални људи, док сам ја пуштала своју емоцију да се испољи до краја. Такви тренуци ме подсећају на тренутке оног орла из прве приче, када има храбрости да буде слаб и рањив, па се из тога појави још јачи и моћнији. Примећујем да у мом животу има све више таквих, нормалних људи, а све је мање врана које нападају или користе тренутке туђе непажње или „слабости“, како вране воле да зову отвореност.
У мом случају, метафора за вране су самодеструктивни начини понашања које су ми наметнуле разне норме, договорене у друштву у којем живим. Дуго сам се плашила свог лета, да будем то што јесам, па бих се често, скучила и затворила, како не бих била повређена. Како се ситуација на планети мења, све више људи увиђа колике су то заблуде биле и колико су нас све ослабиле. Борба за сваку истиниту мисао и емоцију се наставља и све што није изворно отпада на све већим висинама на које се усуђујемо да се винемо. Сада и ја слободно летим свој лет и настављам да будем онаква каква изворно јесам, истражујући све што ме тишти и боли да бих пронашла, освестила и прихватила своје слабе стране, да бих их исцелила, како бих све мање плакала, а све се више животу радовала.
Нина Мартиновић Армбрустер