„DNEVNIK” NA POZORIŠNOM FESTIVALU „TEST” U TEMIŠVARU Sudbina kao odredište
U sećanje na prijateljstvo rumunskog i jugoslovenskog naroda. U slobodnom prevodu sa rumunskog, tako nešto piše na staroj zgradi Hidrotehničkog fakulteta u Temišvaru gde se u nedelju uveče, prvog dana Festivala „Test“, odigrala predstava „1978.“ Tomija Janežiča, u produkciji domaćina festivala, Državnog mađarskog pozorišta „Čiki Gergelj“.
Slobodnim asocijacijama bolje reći da takvo nešto piše na zgradi u kojoj se odigrala istorija. Naime, cela predstava je povratak kroz vreme od Prvog svetskog rata do poslednjeg, još uvek aktuelnog. Samo što nekadašnji junaci iz 1978. sada žive u Evropi. Neki su stigli tamo skačući u hladan Dunav i plivajući do Jugoslavije, neki prelazeći u Italiju kod Nove Gorice… Sve u svemu, kao što nastoje današnji migranti, a bogami i Rusi i Ukrajinci, dokopali su se Evropske unije. Uostalom, zato se u Temišvaru danas pravi lepši i stariji Hidrotehnički fakultet (ovo „lepši i stariji“ kao znak NATO bombardovanja i tranzicije mogu da razumeju samo ljudi jedne generacije iz Srbije).
Baš je zanimljivo pitanje kako sve to razumeju novije generacije. Tita, Čaušeskog, rat u eks Ju znaju samo kroz priče roditelja, a znajući kako funkcioniše transgeneracijsko nasleđe, traume i snovi će sigurno negde da isplivaju. Ne samo u načinu na koji se danas mnogi od njih odevaju. Možda baš zato je na mene (generacija 1976), predstava delovala lekovito, jer je emotivno preplavljujuća, a u pozorištu sam se oduvek osećao sigurno. Takoreći, kao kod kuće.
„1978.“ tematizuje nekoliko generacija, deluje gotovo kao pozorišna verzija knjige „Rod“ Miljenka Jergovića. Priče se stalno kaleme i od šume u jednom trenutku ne vidi se drveće, ali vešto vođenom dramaturgijom, razgranavanje ipak ima svoj sled i logika predstave do kraja dovede do potpune zaokruženosti svake narativne linije. Glavni junak Žolt (stvarno ime glumca) 1978. imao je deset godina i radnja se zbiva 26. januara, na 60. rođendan socijalističkog vođe Rumunije, diktatora Čaušeskog.
Prateći liniju jednog telefonskog poziva, ulazi se u svet isprepletenih porodičnih priča i odnosa, sve do generacije iz Prvog svetskog rata. Kako se to dešava, iz čina u čin, spuštamo se sve dublje i dublje u zgradi Hidrotehničkog fakulteta. Sa drugog sprata na prvi, iz učionice u stan, pa u prizemlje ili podrum, gde je čak i jedna ogromna rupa u betonu i zemlji. Već sam to jednom napisao, ne znam je li to do mene, ali ovaj rediteljsko-scenografski postupak pripisujem jungovskom zaranjanju u nesvesno. Odlaskom dublje i otkrivanju slojeva za koje nismo ni znali da definišu naš život. S obzirom na to da je reditelj Janežič i psihodramski terapeut, ima smisla da verujem u takvo što. Pogotovo zato što i sa glumcima zna da radi na takav način.
U Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, u toku su probe predstave „1981.“. Takođe autorski projekat Tomija Janežiča. Znao sam za razne trilogije, tetralogije, ali sada saznajem da će tih „brojčanih“ Janežičevih predstava biti 12 i da će sve biti deo dodekalogije („dvanaestologije“) nazvane „Destin(y)ation“, što je igra reči (slova) koja označava sudbinu kao odredište putovanja.
Igor Burić