„ДНЕВНИК” НА ПОЗОРИШНОМ ФЕСТИВАЛУ „ТЕСТ” У ТЕМИШВАРУ Судбина као одредиште
У сећање на пријатељство румунског и југословенског народа. У слободном преводу са румунског, тако нешто пише на старој згради Хидротехничког факултета у Темишвару где се у недељу увече, првог дана Фестивала „Тест“, одиграла представа „1978.“ Томија Јанежича, у продукцији домаћина фестивала, Државног мађарског позоришта „Чики Гергељ“.
Слободним асоцијацијама боље рећи да такво нешто пише на згради у којој се одиграла историја. Наиме, цела представа је повратак кроз време од Првог светског рата до последњег, још увек актуелног. Само што некадашњи јунаци из 1978. сада живе у Европи. Неки су стигли тамо скачући у хладан Дунав и пливајући до Југославије, неки прелазећи у Италију код Нове Горице… Све у свему, као што настоје данашњи мигранти, а богами и Руси и Украјинци, докопали су се Европске уније. Уосталом, зато се у Темишвару данас прави лепши и старији Хидротехнички факултет (ово „лепши и старији“ као знак НАТО бомбардовања и транзиције могу да разумеју само људи једне генерације из Србије).
Баш је занимљиво питање како све то разумеју новије генерације. Тита, Чаушеског, рат у екс Ју знају само кроз приче родитеља, а знајући како функционише трансгенерацијско наслеђе, трауме и снови ће сигурно негде да испливају. Не само у начину на који се данас многи од њих одевају. Можда баш зато је на мене (генерација 1976), представа деловала лековито, јер је емотивно преплављујућа, а у позоришту сам се одувек осећао сигурно. Такорећи, као код куће.
„1978.“ тематизује неколико генерација, делује готово као позоришна верзија књиге „Род“ Миљенка Јерговића. Приче се стално калеме и од шуме у једном тренутку не види се дрвеће, али вешто вођеном драматургијом, разгранавање ипак има свој след и логика представе до краја доведе до потпуне заокружености сваке наративне линије. Главни јунак Жолт (стварно име глумца) 1978. имао је десет година и радња се збива 26. јануара, на 60. рођендан социјалистичког вође Румуније, диктатора Чаушеског.
Пратећи линију једног телефонског позива, улази се у свет испреплетених породичних прича и односа, све до генерације из Првог светског рата. Како се то дешава, из чина у чин, спуштамо се све дубље и дубље у згради Хидротехничког факултета. Са другог спрата на први, из учионице у стан, па у приземље или подрум, где је чак и једна огромна рупа у бетону и земљи. Већ сам то једном написао, не знам је ли то до мене, али овај редитељско-сценографски поступак приписујем јунговском зарањању у несвесно. Одласком дубље и откривању слојева за које нисмо ни знали да дефинишу наш живот. С обзиром на то да је редитељ Јанежич и психодрамски терапеут, има смисла да верујем у такво што. Поготово зато што и са глумцима зна да ради на такав начин.
У Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз, у току су пробе представе „1981.“. Такође ауторски пројекат Томија Јанежича. Знао сам за разне трилогије, тетралогије, али сада сазнајем да ће тих „бројчаних“ Јанежичевих представа бити 12 и да ће све бити део додекалогије („дванаестологије“) назване „Destin(y)ation“, што је игра речи (слова) која означава судбину као одредиште путовања.
Игор Бурић