ИНТЕРВЈУ: СИНИША ИЛИЋ, ЈЕДАН ОД КУСТОСА ПРОЈЕКТА „ЕВРОПСКИ ПАВИЉОН 2024” И митови су део културе

Након овог уводног дешавања, пројекат ће се реализовати као путујући павиљон у облику четири брода који плове по четири европске реке - Дунавом, Рајном, Вислом и Тежом, пре коначног сусрета у Лисабону у оквиру завршног уметничког програма у новембру 2024. Пловидбе ће трајати током септембра и октобра ове године, а кустоси ће бити део уметничких посада бродова.

 Овај путујући павиљон, како наводе организатори, пратиће географске контуре Европе са фокусом на алтернативне центре и кретања, територије и заједнице, као и на перспективе и географије периферија. Један од кустоса манифестације, Синиша Илић, говори за „Дневник” о идеји ове необичне манифестације.

 Шта за Вас као кустоса представља назив манифестације „Liquid Бецомингс “? Ако је (једна од) тема европски идентитет, да ли је идеја „постајања“ грађење неког новог идентитета или начина на који се о њему размишља?

 – У наслов су уписани несталност, прекарност, кретање, меандрирање, промене, различлите путање и временски оквир који измиче брзини и капиталистичкој продуктивности. Идеја није стварање идентитета, већ омогућавање времена које људи проводе заједно, у простору разумевања и солидарности, покушавајући да деконстуришу хијерархије уметничких процеса. Да, компликован и нестабилан, али узбудљив процес.

 Путовања кроз четири европске реке ће започети у септембру и октобру, а завршиће се у новембру у Лисабону. Какав је „план путовања“ кроз Дунав и шта ће се све дешавати током тог путовања?

 – Кичма свакодневице сваке посаде биће обликована речним током и њеном динамиком. Пристајаће се уз обалу, и идеја је да се током пута сусрећемо са садржајима, који су, да тако кажем успут, насељима и њиховим становницима и историјама, граничним прелазима, природом, звуцима, животињама, историјским локацијама, њиховим бивањима и наративима

 Колико је за овај пројекат важно промишљање самих кустоских концепата излагања у националним павиљонима?

 – Liquid Бецомингс није конципиран из угла националних павиљона. Управо супротно, он окупља велику хетерогену групу људи, са различитим пореклима и местима одакле долазе, и покушава да разуме оквир који превазилази идентитетске припадности.

 Како се манифестација одиграва на четири брода и у једном граду, колико сте као кустоси из разних земаља били координисани у погледу ових дешавања?

 – Путовања ће бити различита, у зависности од самих путника и рута којима ће се бродови кретати. Донекле они зависе од искустава и уметничких пракси али њихово место сусрета јесу места проблемског разумевања друштвених процеса, специфичних места, речних токова… Окупљање свих тих искустава десиће се у завршном лисабонском сусрету, где ће и јавност, публика и учесници моћи да их сагледају.

 „Сусрети и разговори, обеди, ритуали и приче биће преведени у нове европске митологије које развијају уметници и грађани“, наводи се у опису пројекта, а поводом завршног догађаја у Лисабону. Зашто баш „митологије“ и да ли је кроз овај пројекат видите „мит“, односно једну могућу варијацију истине (а не „истину као такву“) као нешто што носилац европског или било ког другог, флуидног идентитета?

 – Без обзира да ли смо склони митовима или не, они су део култура и живимо уз њих. Дигитална парадигма и релативна доступност информација и различитих гласова данашњице у многоме их преиспитује, али и ствара нове. Идеја је да се кроз сусрете митови деконструишу и разумеју. Сусрети су замишљени као мање формални, они кроз које може да се полемише и не само вербално, него и различитим гестовима пажње и који не укључују нужно само ученике и учеснице павиљона.

Н. Марковић