ДАНИЦА БИЋАНИЋ, УМЕТНИЦА: Тепих као симбол

Да ли је процес испирања процес уклањања или проналажења нечег? Да ли се расна мржња, мизогинија, хомофобија могу испрати? Да ли се трагови породичног насиља, ратних злочина, злостављања могу (и)спрати? Да ли се водом могу испрати отпаци из прехрамбене индустрије, или било које друге гране индустрије? Који је однос између испирања и заборава? На неко од тих питања  покушава да да одговор уметница Даница Бићанић и својим радом „Тепих из дневне собе“.

– Идеју “Испирање” доживљавам као веома интересантну, јер у себи носи безброј конотација – poja[wava уметница. – У мом доживљају доминирају истовремено позитивна и негативна, као што су нпр. прочишћење и експлоатација. Истовремено везујем је за актуелан тренутак и за тренутке или наслеђе прошлости које је испрано или се не може испрати. Када размишљам о испирању, питам се - шта се све може, а шта не може испрати. У том смислу, идеја у потпуности кореспондира са темама којима сам се бавила и у prеthodnim радовима, нарочито у раду Констелације у којем се, између осталог, бавим нелинеарним повезивањем различитих деструктивних друштвених појава, од средине прошлог века наовамо, са намером да преиспитам на који начин се све манифестују последице те деструкције и када можемо да кажемо да је нека деструктивна појава престала да траје или постоји. Оно што је посебно у раду са кустоскињом Соњом Јанков јесте изазов који ставља пред нас и специфична перспектива у коју нас поставља и у исто време даје ширину и слободу за индивидуалан одговор. 

 На који начин сте конципирали ваш рад на Бијеналу и како сте нашли његову везу са темом?

– Рад Тепих из дневне собе комуницира посредством мотива који се могу повезати са појмовима као што су дом, база, место окупљања, ослонац, центар, подлога, тло, територија, топлина, идентитет… Сви ови појмови могу се појавити као асоцијације када се сретнемо са предметом као што је тепих или са простором као што је дневна соба. Међутим, намера ми је била да подстакнем посматраче да поставе питање какав је то тепих, од чега је направљен и зашто је такав какав јесте - да ли је испирањем постао таквим, шта се са тепиха може испрати, а шта не може…?

 У објашњењу рада „Тепих из дневне собе“ помињете и преплитање породичног простора и интимних сећања и снова, са друштвеним околностима са краја 20. века. Којим поступцима сте ове конкретне чиниоце као материјал трансформисали у уметничко дело?

Управо је мотив тепиха, сачињен од металних опиљака, симболичко место преплитања друштвених околности са интимним сећањима и сновима. У основи су питања (или констатације) да ли су та преплитања снови, сећања или можда садашњи тренутак.

 Како Ваш рад који се односи на одређен историјски тренутак „читамо” у садашњем тренутку, и како се преплићу/преклапају те две тачке у времену у интерпретирању вашег рада?

Историјски тренутак који се помиње у запису Сећања или снови из 1994. или неке друге године јесте заправо неодређен. Конкретна година сугерише полазиште и уводи нас у потенцијални контекст, а рад се свакако односи на садашњи тренутак, односно на питање - шта се испрало од тада, а шта није, тј. шта ће се испрати, а шта неће, било да постављамо питање са горепоменутог позитивног или негативног аспекта појма испирања.

Н. Марковић