DANICA BIĆANIĆ, UMETNICA: Tepih kao simbol

Da li je proces ispiranja proces uklanjanja ili pronalaženja nečeg? Da li se rasna mržnja, mizoginija, homofobija mogu isprati? Da li se tragovi porodičnog nasilja, ratnih zločina, zlostavljanja mogu (i)sprati? Da li se vodom mogu isprati otpaci iz prehrambene industrije, ili bilo koje druge grane industrije? Koji je odnos između ispiranja i zaborava? Na neko od tih pitanja  pokušava da da odgovor umetnica Danica Bićanić i svojim radom „Tepih iz dnevne sobe“.

– Ideju “Ispiranje” doživljavam kao veoma interesantnu, jer u sebi nosi bezbroj konotacija – poja[wava umetnica. – U mom doživljaju dominiraju istovremeno pozitivna i negativna, kao što su npr. pročišćenje i eksploatacija. Istovremeno vezujem je za aktuelan trenutak i za trenutke ili nasleđe prošlosti koje je isprano ili se ne može isprati. Kada razmišljam o ispiranju, pitam se - šta se sve može, a šta ne može isprati. U tom smislu, ideja u potpunosti korespondira sa temama kojima sam se bavila i u prethodnim radovima, naročito u radu Konstelacije u kojem se, između ostalog, bavim nelinearnim povezivanjem različitih destruktivnih društvenih pojava, od sredine prošlog veka naovamo, sa namerom da preispitam na koji način se sve manifestuju posledice te destrukcije i kada možemo da kažemo da je neka destruktivna pojava prestala da traje ili postoji. Ono što je posebno u radu sa kustoskinjom Sonjom Jankov jeste izazov koji stavlja pred nas i specifična perspektiva u koju nas postavlja i u isto vreme daje širinu i slobodu za individualan odgovor. 

 Na koji način ste koncipirali vaš rad na Bijenalu i kako ste našli njegovu vezu sa temom?

– Rad Tepih iz dnevne sobe komunicira posredstvom motiva koji se mogu povezati sa pojmovima kao što su dom, baza, mesto okupljanja, oslonac, centar, podloga, tlo, teritorija, toplina, identitet… Svi ovi pojmovi mogu se pojaviti kao asocijacije kada se sretnemo sa predmetom kao što je tepih ili sa prostorom kao što je dnevna soba. Međutim, namera mi je bila da podstaknem posmatrače da postave pitanje kakav je to tepih, od čega je napravljen i zašto je takav kakav jeste - da li je ispiranjem postao takvim, šta se sa tepiha može isprati, a šta ne može…?

 U objašnjenju rada „Tepih iz dnevne sobe“ pominjete i preplitanje porodičnog prostora i intimnih sećanja i snova, sa društvenim okolnostima sa kraja 20. veka. Kojim postupcima ste ove konkretne činioce kao materijal transformisali u umetničko delo?

Upravo je motiv tepiha, sačinjen od metalnih opiljaka, simboličko mesto preplitanja društvenih okolnosti sa intimnim sećanjima i snovima. U osnovi su pitanja (ili konstatacije) da li su ta preplitanja snovi, sećanja ili možda sadašnji trenutak.

 Kako Vaš rad koji se odnosi na određen istorijski trenutak „čitamo” u sadašnjem trenutku, i kako se prepliću/preklapaju te dve tačke u vremenu u interpretiranju vašeg rada?

Istorijski trenutak koji se pominje u zapisu Sećanja ili snovi iz 1994. ili neke druge godine jeste zapravo neodređen. Konkretna godina sugeriše polazište i uvodi nas u potencijalni kontekst, a rad se svakako odnosi na sadašnji trenutak, odnosno na pitanje - šta se ispralo od tada, a šta nije, tj. šta će se isprati, a šta neće, bilo da postavljamo pitanje sa gorepomenutog pozitivnog ili negativnog aspekta pojma ispiranja.

N. Marković