УЗ РЕТРОСПЕКТИВНУ ИЗЛОЖБУ ЂОРЂА АНДРЕЈЕВИЋА КУНА У ГАЛЕРИЈИ САНУ У БЕОГРАДУ Уметник, радник, борац

У шездесет година живота, уз гимназијско школовање стигао је да изучи графички занат и постане активиста Савеза графичких радника, заврши Уметничку школу у Београду, креира први првомајски плакат код нас, да настави школовање на Уметничкој академији у Венецији и изучава старе мајсторе у италијанским галеријама, у Паризу похађа часове вечерњег акта на академији Гранде Chaumière и исте, 1929. године упозна дело сликара  Модиљанија и Паскина као и списе Карла Маркса, те по повратку у Београд повремено похађа марксистички кружок заједно с будућом супругом Надом. Те године се први пут представио београдској публици, на Јесењем салону; и убудуће ће излагати на јесењим и пролећним салонима, а први пут самостално 1931, када се прикључује групи „Облик“ и добија награду на конкурсу за грб града Београда; наредне године излаже радове у салону Ulrich у Загребу, а 1933. у Новом Саду. 

Следи период интензивног бављења графиком: ради путописну мапу Југославија, потом призоре из тешког живота рудара Крваво злато (1937) и сцене борбе шпанског народа За Слободу (1939). Опредељен за социјално ангажовану уметност, један је од оснивача Уметничке групе „Живот“, сарадник листова НИН и Жена данас, а по задатку комунистичке партије и борац у шпанском грађанском рату, ухапшен и затваран у Главњачи а потом у Билећи. Борац без пушке, био је задужен за „партијску технику“, односно илустровање пропагандне литературе и фалсификовање докумената, и сам илегалац у окупираном Београду, да би се након три месеца путовања кроз непријатељске линије нашао у Врховном штабу. Осим украшавања сале у којој ће бити одржано II заседање АВНОЈ-а 1943, по налогу Јосипа Броза сачинио је нацрт југословенског грба с пет буктиња и прве марке будуће слободне Југославије, да би крај рата дочекао у Агитпропу Врховног штаба. Носилац партизанске споменице 1941, почетком 1945. постављен је за шефа Одсека за књижевност, уметност и музику Повереништва просвете за Србију, а започиње и академску каријеру. Активан је у Скупштини нове државе, одликован више пута за уметнички и револуционарни рад, један је од селектора првог великог наступа југословенске уметности у земљама источног блока 1947, и међу оснивачима Савеза ликовних уметника Југославије, носилац звања мајстора–сликара, члан и секретар Одељења за музичке и ликовне уметности САНУ, посланик, организатор изложби, учесник партијских конгреса, члан одбора новофрмиране Модерне галерије, председник СУЛУЈ-а, ректор Академије ликовних уметности и руководилац новоосноване мајсторске радионице, члан ЦК СКЈ и фонда „Моша Пијаде“, дизајнер новчаница, илустратор књига и плаката, и, што је најважније, уметник. 

У реализацију текуће Кунове изложбе укључено је неколико ауторки (Мишела Блануша, Вида Кнежевић, Биљана Црвенковић, Ана Панић, Нада Кун) које његов опус интерпретирају и контекстуализују савременим кустоским поступцима, у три етапе: приврженост феномену пластичности, до 1933. године развијана у духу грађанског модернизма и остварена у низу портрета, аутопортрета, мртвих природа, пејзажа и актова. Промена у правцу главног тока, социјалног, борбеног и социјалистичког реализма до почетка рата изнедрила је графичке мапе које приказују социјалну беду, као и слике попут Кујне бр. 4 или Мајка са сличном поруком. После рата напушта социјални ангажан, али антифашистички став остаје наглашен; Кунов послератни модернизам подразумева формално враћање поступку с почетка уметничке каријере, уз присуство борбеног реализма у првим послератни годинама када приказује ратне епопеје својих сабораца (Колона), да би с протоком времена увео префињенију и више симболичку верзија раније тематике. Већ Мртва природа с машинком (1945) добија обрисе тог будућег тока и показује да велики историјски тренуци подносе тематску разноврсност. То потврђује и једном од позних слика Оружје (1958) која открива формални заокрет ка социјалистичком естетизму, уз доследну одбрану уметника социјалне оријентације и борца – поетику која траје до само краја Куновог радног и животног века.  

Јасна Кујунџић Јованов