ТЕМА ДНЕВНИКА Овако се живи у затворима у Србији, а ко су најчешћи „становници“
Ушушкани у своје животе, црне хронике у медијима и на порталима читамо само до пола: тачније, до тачке у којој неко ко је извршио кривично дело изађе пред судију. “Шта је даље било” грађани могу да прочитају, виде или чују само ако су у питању познате личности криминалног или неког другог миљеа, или је кривично дело толико страшно да изазива сталну пажњу јавности.
Међутим, интересовање чак и за те случајеве престаје код зидина казнено-поправних завода. А требало би да нас се тиче и „шта је даље било”, јер су, према студији Института за криминолошка истра- живања, чак 80 посто затвореника повратници. Љута јавност криминалцима свих врста обично жели све најгоре, замишљајући њихов боравак негде између подрумских тамница с пацовима и услова у америчким филмовима
У стварности, ситуација се прилично разликује, барем у Србији, а ево и зашто. Према истраживању о начину живота у затвору, које је обухватило више од 700 затвореника у КПЗ Сремска Митровица, КПЗ Пожаревац – Забела, КПЗ Ниш, КПЗ Београд и КПЗ за жене Пожаревац, просечни њихов становник је Србин, стар између 30 и 39 година, који, кад није у затвору, живи у граду, има српски пасош (ако му није одузет), ожењен је и има децу, као и диплому средње школе. Тако да испада да је просечан становник затвора заправо копија просечног становника Србије.
Па шта их је довело у КПЗ? Дрога, каже нам др Милена Милићевић из Института за криминолошка истраживања која ради на великом ПрисонЛИФЕ пројекту, чији је овај извештај мали део.
- Скоро трећина затвореника (28,6 посто) служи казну због неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога. Следе разбојништво (13,8%), тешка крађа (11,8%), тешко убиство (10,6%) и убиство, што укупно дође више од 70% свих дела због којих се испитаници налазе на издржавању казне затвора. Интересантно је да осуђених за крађу има само три процента, а за насиље у породици између 1 и 2% – каже др Милићевић.
У просеку, у затвору су седам година и осам месеци, с тим да највећи број проведе иза решетака између 3 и 5 година, а најмање до једне године затвора. Да воле да се враћају у старо гнездо, показује и чињеница да је више од половине испитаника већ издржавало казну затвора, а скоро 70 посто раније је осуђивано (у било којој тежини). Један од њих раније је осуђен невероватних 36 пута. Нажалост, подаци кажу и да им је од малена закуцана судбина: сваком петом испитанику била је изречена нека васпитна мера, а скоро 10% испитаника је prеthodno издржало и казну малолетничког затвора.
Бах, колико статистике. А чему то служи?
Ограничења, дисциплина и кажњавање су важан сегмент готово свих система извршења кривичних санкција и нужно су повезани са многим аспектима живота у заводу. Ипак, поента затвора није само кажњавање за почињено недело, већ и обучавање за покушај уклапања у друштво оног тренутка кад се затворска капија затвори иза њих, како бисмо макар мало побољшали ону тужну повратничку статистику. Међутим, управо ту наилазимо на проблем.
Више од трећине осуђеника лежи у српским затворима због неколико почињених дела, у просеку пет. Ако је за неку утеху, преко половине њих није починило насиље при извршењу кривичног дела.
- Резултати истраживања показују да је укупна процена квалитета затворског живота на скали од 1 до 10 прилично ниска: скоро половина испитаника оценила је укупан квалитет затворског живота најнижим оценама: 1 (16,6%), 2 (12,6%) и 3 (16,1%). Просечна оцена укупног квалитета затворског живота износи 4,41 на скали од 1 до 10 – каже др Милена Милићевић, уз напомену да је најнижа просечна оцена укупног квалитета затворског живота забележена у КПЗ за жене у Пожаревцу (3,51), док је највиша просечна оцена забележена у КПЗ у Београду (5,39).
Е сад, чиме су то „конзументи” боравка иза решетака незадовољни? Кажу: професионализмом!? А то вам је, у ствари, уважавање осуђеника као појединаца, боља организација, доследност и правичност у поступању према осуђеницима. Уз то, као што знају шта не ваља, осуђеници знају и шта им треба.
На питање на који начин би квалитет живота у затвору могао да се побољша, највећи део њих (55,1%) навео је бољу припрему за отпуст, односно богатији садржај и више времена за активности у слободно време, а да није шетање укруг по бетонском дворишту. Интензивнији контакт са породицом жели више од трећине затвореника, а то се посебно односи на жене.
Како се то остварује? У горепоменутој Митровици један од пројеката је рад осуђеника у азилу за псе, у Забели – рад у пластеницима и стакленицима, узгој цвећа и прав- љење намештаја од дрвета. За оне који нису завршили школу, ту су курсеви или преквали- фикација. Наравно, логично се поставља питање чему све то „тетошење” ако су се већ огрешили о закон, неки и дебело?
Па, реално, наравно да се не машта о скандинавским затворима-хотелима, али стручњаци кажу треба учинити све што се реално може у правцу остварења оне важне улоге казнено-поправних завода: да починиоци кривичних дела, када једном изађу на слободу, на њој и остану.
Ивана Радоичић
