TEMA DNEVNIKA Ovako se živi u zatvorima u Srbiji, a ko su najčešći „stanovnici“
Ušuškani u svoje živote, crne hronike u medijima i na portalima čitamo samo do pola: tačnije, do tačke u kojoj neko ko je izvršio krivično delo izađe pred sudiju. “Šta je dalje bilo” građani mogu da pročitaju, vide ili čuju samo ako su u pitanju poznate ličnosti kriminalnog ili nekog drugog miljea, ili je krivično delo toliko strašno da izaziva stalnu pažnju javnosti.
Međutim, interesovanje čak i za te slučajeve prestaje kod zidina kazneno-popravnih zavoda. A trebalo bi da nas se tiče i „šta je dalje bilo”, jer su, prema studiji Instituta za kriminološka istra- živanja, čak 80 posto zatvorenika povratnici. Ljuta javnost kriminalcima svih vrsta obično želi sve najgore, zamišljajući njihov boravak negde između podrumskih tamnica s pacovima i uslova u američkim filmovima
U stvarnosti, situacija se prilično razlikuje, barem u Srbiji, a evo i zašto. Prema istraživanju o načinu života u zatvoru, koje je obuhvatilo više od 700 zatvorenika u KPZ Sremska Mitrovica, KPZ Požarevac – Zabela, KPZ Niš, KPZ Beograd i KPZ za žene Požarevac, prosečni njihov stanovnik je Srbin, star između 30 i 39 godina, koji, kad nije u zatvoru, živi u gradu, ima srpski pasoš (ako mu nije oduzet), oženjen je i ima decu, kao i diplomu srednje škole. Tako da ispada da je prosečan stanovnik zatvora zapravo kopija prosečnog stanovnika Srbije.
Pa šta ih je dovelo u KPZ? Droga, kaže nam dr Milena Milićević iz Instituta za kriminološka istraživanja koja radi na velikom PrisonLIFE projektu, čiji je ovaj izveštaj mali deo.
- Skoro trećina zatvorenika (28,6 posto) služi kaznu zbog neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga. Slede razbojništvo (13,8%), teška krađa (11,8%), teško ubistvo (10,6%) i ubistvo, što ukupno dođe više od 70% svih dela zbog kojih se ispitanici nalaze na izdržavanju kazne zatvora. Interesantno je da osuđenih za krađu ima samo tri procenta, a za nasilje u porodici između 1 i 2% – kaže dr Milićević.
U proseku, u zatvoru su sedam godina i osam meseci, s tim da najveći broj provede iza rešetaka između 3 i 5 godina, a najmanje do jedne godine zatvora. Da vole da se vraćaju u staro gnezdo, pokazuje i činjenica da je više od polovine ispitanika već izdržavalo kaznu zatvora, a skoro 70 posto ranije je osuđivano (u bilo kojoj težini). Jedan od njih ranije je osuđen neverovatnih 36 puta. Nažalost, podaci kažu i da im je od malena zakucana sudbina: svakom petom ispitaniku bila je izrečena neka vaspitna mera, a skoro 10% ispitanika je prethodno izdržalo i kaznu maloletničkog zatvora.
Bah, koliko statistike. A čemu to služi?
Ograničenja, disciplina i kažnjavanje su važan segment gotovo svih sistema izvršenja krivičnih sankcija i nužno su povezani sa mnogim aspektima života u zavodu. Ipak, poenta zatvora nije samo kažnjavanje za počinjeno nedelo, već i obučavanje za pokušaj uklapanja u društvo onog trenutka kad se zatvorska kapija zatvori iza njih, kako bismo makar malo poboljšali onu tužnu povratničku statistiku. Međutim, upravo tu nailazimo na problem.
Više od trećine osuđenika leži u srpskim zatvorima zbog nekoliko počinjenih dela, u proseku pet. Ako je za neku utehu, preko polovine njih nije počinilo nasilje pri izvršenju krivičnog dela.
- Rezultati istraživanja pokazuju da je ukupna procena kvaliteta zatvorskog života na skali od 1 do 10 prilično niska: skoro polovina ispitanika ocenila je ukupan kvalitet zatvorskog života najnižim ocenama: 1 (16,6%), 2 (12,6%) i 3 (16,1%). Prosečna ocena ukupnog kvaliteta zatvorskog života iznosi 4,41 na skali od 1 do 10 – kaže dr Milena Milićević, uz napomenu da je najniža prosečna ocena ukupnog kvaliteta zatvorskog života zabeležena u KPZ za žene u Požarevcu (3,51), dok je najviša prosečna ocena zabeležena u KPZ u Beogradu (5,39).
E sad, čime su to „konzumenti” boravka iza rešetaka nezadovoljni? Kažu: profesionalizmom!? A to vam je, u stvari, uvažavanje osuđenika kao pojedinaca, bolja organizacija, doslednost i pravičnost u postupanju prema osuđenicima. Uz to, kao što znaju šta ne valja, osuđenici znaju i šta im treba.
Na pitanje na koji način bi kvalitet života u zatvoru mogao da se poboljša, najveći deo njih (55,1%) naveo je bolju pripremu za otpust, odnosno bogatiji sadržaj i više vremena za aktivnosti u slobodno vreme, a da nije šetanje ukrug po betonskom dvorištu. Intenzivniji kontakt sa porodicom želi više od trećine zatvorenika, a to se posebno odnosi na žene.
Kako se to ostvaruje? U gorepomenutoj Mitrovici jedan od projekata je rad osuđenika u azilu za pse, u Zabeli – rad u plastenicima i staklenicima, uzgoj cveća i prav- ljenje nameštaja od drveta. Za one koji nisu završili školu, tu su kursevi ili prekvali- fikacija. Naravno, logično se postavlja pitanje čemu sve to „tetošenje” ako su se već ogrešili o zakon, neki i debelo?
Pa, realno, naravno da se ne mašta o skandinavskim zatvorima-hotelima, ali stručnjaci kažu treba učiniti sve što se realno može u pravcu ostvarenja one važne uloge kazneno-popravnih zavoda: da počinioci krivičnih dela, kada jednom izađu na slobodu, na njoj i ostanu.
Ivana Radoičić
