Судски процеси и даље прескупи и предуго трају

Поновљено суђење очекује и некадашњи управник београдског Централног затвора Драгиша Блануша, коме је укинута ослобађајућа пресуда по оптужници  Мирјане Марковић, удовице  бившег председника државе. Блануша се терети да је Слободана Милошевића, док је 2001. године био  у притвору због истраге о трошењу буџетског новца, „прислушкивао, омогућио његово тајно фотографисање“, све то „неовлашћено објавио“ у књизи „Чувао сам Милошевића“,  те да је  28. јуна 2001. са  Н. Н лицима  „починио Милошевићеву отмицу“, тако што  су га  без дозволе суда одвели  из  ЦЗ-а и потом предали представницима Хашког трибунал који су га  пребацили  у притвор у Шевенингену  где је преминуо 11. марта 2006. године. 

У току је поновљено суђење и некадашњем директору “Железница Србије” Миланку Шаранчићу, окривљеном с тројицом бивших пословних сарадника  у вези јавне набавке локомотива и путничких композиција из Словеније и Шведске.

Пред судом је поново и бивши министар  одбране СЦГ Првослав  Давинић због  оптужнице којом му приписују одговорност за  „продају испод цене“  одређене количине вишка пушака тадашње Војске СЦГ, а  поново се суди и бившем  функционеру Београда  др Владану Шубаревићу и још неколицини лекара, осумњиченим у афери набавке медицинског намештаја.

По одлуци Врховног касационог суда о усвајању  захтева за заштиту законитости, поново се суди  у случају осамнаесторо оптужених  за преваре у СМС наградним играма Државне лутрије Србије. 

У Србији, на годишњем нивоу,  буде поновљено и по неколико хиљада  судских поступака кад судови вишег степена укину првостепене одлуке , али највећи  део чине потврђене пресуде.

По јавно доступним подацима, најчешћи разлози за укидање пресуда су битне повреде одредаба кривичног поступка које се састоје у томе што су изреке првостепених пресуда неразумљиве и у супротности са стањем у списима предмета и образложењем, што у побијаној пресуди нема разлога о одлучним чињеницама, а често што су и дати разлози  потпуно нејасни.

После укидања  неправоснажне пресуде, што је могуће само једном, првостепни суд је дужан да поступи по налозима  жалбеног  суда. Уколико  се и тада нађу недостаци , постоји обавеза Апелационог суда да сам отвори главни претрес и пресуди.

Поступци могу да се понове  и по ванредним правним лековима након правоснажности пресуда, као и по усвојеним уставним жалбама, али и по одлукама Европског суда за људска права, по прихваћеним представкама због повреде права на фер суђење. 

- Укидање првостепене пресуде  је неминовно кад се у жалбеном  поступку утврде такозване апсолутно битне повреде поступка, због којих првостепена пресуда не може ни чињенично да се испита - наводи бивши судија Иван Бајазит  - То су повреде у формалном смислу, у процесном смислу. Такве повреде нужно воде ка укидању пресуде и враћању предмета на понављање поступка, јер реч је о, да кажемо, неким грешкама, или из незнања, или из недовољне обавештености, или недовољне стручности, или омашке које су тако фаталне по пресуду.

Свако понављање поступка знатно повећава укупне трошкове, и   судске  и трошкове одбране,  поготово кад је реч о комплексним предметима с много оптужених. Адвокатска тарифа је висока и зависи од запрећене казне за кривично дело, а треба рачунати и на трошкове закупа суднице, судски паушал, разна довођења ако је окривљени у притвору, посете браниоца,  трошкови доласка сведока, разноврсна  вештачења...

Доктор кривичног права Слободан Стојановић  каже да има разумевања за то да се оном ко ради може догодити и да погреши  и да не треба увек кажњавати, односно да се не треба баш увек регресирати, али  да морају постојати неки стандарди. 

- Залажем се да се успостави одговорност за грешке грубом непажњом, а у зависности од тога у чему је проблем треба да одговарају не само судије, већ у неким случајевима и председници судова,  чак и министри за одређене ствари ако су  системске. Рецимо, ако је процес дуго трајао, и ако је томе неким нечињењем допринео и председник суда, треба и он да одговара. Можда некад не треба да одговара судија већ референт, ако намерно погрешно упути позив па се не одржи суђење -појашњава др Стојановић.

За причу о трошковима поступка  илустративни су готово сви примери из праксе о којима  су подаци  јавно доступни. 

Најсвежији је случај  двојице окривљених који су  на суђењу поновљеном по  одлуци  Европског суда за људска права, после скоро деценије и по од правоснажности првобитне  осуђујуће пресуде и исто толико времена проведеног у затвору, ослобођени оптужби за двоструко убиство.

Није, међутим,  наодмет стално понављати да  трошкови самог поступка и одбране нису и једини у неком судском процесу, који у случају ослобађајуће пресуде, или код застаре дела, падају на терет државе и да су заправо обично највећи трошкови за одштете које ослбођени потражују због неоснованог притвора , изгубљених послова и добити  због процеса, због нарушеног угледа,а неретко и због нарушеног здравља . Држава, иако  одговара за штету коју судија или тужилац проузрокују неправилним или незаконитим радом, те кад је одлукама Уставног суда Србије и Европског суда  за људска права утврђено да су кршена људска права , може да се регресира од судије или тужиоца који су  штету проузроковали, само ако је  нанета намерно, али  не и у случају грубе непажње. 

Др Слободан Стојановић сматра да мора постојати стандард јер, како каже, једно је груба непажња професионалне организације која се само тиме бави, а друго лаика за исто питање. Стојановић је мишљења да је сама повреда Европске конвенције за заштиту људских права већ груба непажња, те да санкција не мора бити искључиво материјална, већ и нека друга, рецимо, да судија не може да напредује или чак да буде смењен.

Ј. Јаковљевић