Sudski procesi i dalje preskupi i predugo traju

Ponovljeno suđenje očekuje i nekadašnji upravnik beogradskog Centralnog zatvora Dragiša Blanuša, kome je ukinuta oslobađajuća presuda po optužnici  Mirjane Marković, udovice  bivšeg predsednika države. Blanuša se tereti da je Slobodana Miloševića, dok je 2001. godine bio  u pritvoru zbog istrage o trošenju budžetskog novca, „prisluškivao, omogućio njegovo tajno fotografisanje“, sve to „neovlašćeno objavio“ u knjizi „Čuvao sam Miloševića“,  te da je  28. juna 2001. sa  N. N licima  „počinio Miloševićevu otmicu“, tako što  su ga  bez dozvole suda odveli  iz  CZ-a i potom predali predstavnicima Haškog tribunal koji su ga  prebacili  u pritvor u Ševeningenu  gde je preminuo 11. marta 2006. godine. 

U toku je ponovljeno suđenje i nekadašnjem direktoru “Železnica Srbije” Milanku Šarančiću, okrivljenom s trojicom bivših poslovnih saradnika  u vezi javne nabavke lokomotiva i putničkih kompozicija iz Slovenije i Švedske.

Pred sudom je ponovo i bivši ministar  odbrane SCG Prvoslav  Davinić zbog  optužnice kojom mu pripisuju odgovornost za  „prodaju ispod cene“  određene količine viška pušaka tadašnje Vojske SCG, a  ponovo se sudi i bivšem  funkcioneru Beograda  dr Vladanu Šubareviću i još nekolicini lekara, osumnjičenim u aferi nabavke medicinskog nameštaja.

Po odluci Vrhovnog kasacionog suda o usvajanju  zahteva za zaštitu zakonitosti, ponovo se sudi  u slučaju osamnaestoro optuženih  za prevare u SMS nagradnim igrama Državne lutrije Srbije. 

U Srbiji, na godišnjem nivou,  bude ponovljeno i po nekoliko hiljada  sudskih postupaka kad sudovi višeg stepena ukinu prvostepene odluke , ali najveći  deo čine potvrđene presude.

Po javno dostupnim podacima, najčešći razlozi za ukidanje presuda su bitne povrede odredaba krivičnog postupka koje se sastoje u tome što su izreke prvostepenih presuda nerazumljive i u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta i obrazloženjem, što u pobijanoj presudi nema razloga o odlučnim činjenicama, a često što su i dati razlozi  potpuno nejasni.

Posle ukidanja  nepravosnažne presude, što je moguće samo jednom, prvostepni sud je dužan da postupi po nalozima  žalbenog  suda. Ukoliko  se i tada nađu nedostaci , postoji obaveza Apelacionog suda da sam otvori glavni pretres i presudi.

Postupci mogu da se ponove  i po vanrednim pravnim lekovima nakon pravosnažnosti presuda, kao i po usvojenim ustavnim žalbama, ali i po odlukama Evropskog suda za ljudska prava, po prihvaćenim predstavkama zbog povrede prava na fer suđenje. 

- Ukidanje prvostepene presude  je neminovno kad se u žalbenom  postupku utvrde takozvane apsolutno bitne povrede postupka, zbog kojih prvostepena presuda ne može ni činjenično da se ispita - navodi bivši sudija Ivan Bajazit  - To su povrede u formalnom smislu, u procesnom smislu. Takve povrede nužno vode ka ukidanju presude i vraćanju predmeta na ponavljanje postupka, jer reč je o, da kažemo, nekim greškama, ili iz neznanja, ili iz nedovoljne obaveštenosti, ili nedovoljne stručnosti, ili omaške koje su tako fatalne po presudu.

Svako ponavljanje postupka znatno povećava ukupne troškove, i   sudske  i troškove odbrane,  pogotovo kad je reč o kompleksnim predmetima s mnogo optuženih. Advokatska tarifa je visoka i zavisi od zaprećene kazne za krivično delo, a treba računati i na troškove zakupa sudnice, sudski paušal, razna dovođenja ako je okrivljeni u pritvoru, posete branioca,  troškovi dolaska svedoka, raznovrsna  veštačenja...

Doktor krivičnog prava Slobodan Stojanović  kaže da ima razumevanja za to da se onom ko radi može dogoditi i da pogreši  i da ne treba uvek kažnjavati, odnosno da se ne treba baš uvek regresirati, ali  da moraju postojati neki standardi. 

- Zalažem se da se uspostavi odgovornost za greške grubom nepažnjom, a u zavisnosti od toga u čemu je problem treba da odgovaraju ne samo sudije, već u nekim slučajevima i predsednici sudova,  čak i ministri za određene stvari ako su  sistemske. Recimo, ako je proces dugo trajao, i ako je tome nekim nečinjenjem doprineo i predsednik suda, treba i on da odgovara. Možda nekad ne treba da odgovara sudija već referent, ako namerno pogrešno uputi poziv pa se ne održi suđenje -pojašnjava dr Stojanović.

Za priču o troškovima postupka  ilustrativni su gotovo svi primeri iz prakse o kojima  su podaci  javno dostupni. 

Najsvežiji je slučaj  dvojice okrivljenih koji su  na suđenju ponovljenom po  odluci  Evropskog suda za ljudska prava, posle skoro decenije i po od pravosnažnosti prvobitne  osuđujuće presude i isto toliko vremena provedenog u zatvoru, oslobođeni optužbi za dvostruko ubistvo.

Nije, međutim,  naodmet stalno ponavljati da  troškovi samog postupka i odbrane nisu i jedini u nekom sudskom procesu, koji u slučaju oslobađajuće presude, ili kod zastare dela, padaju na teret države i da su zapravo obično najveći troškovi za odštete koje oslbođeni potražuju zbog neosnovanog pritvora , izgubljenih poslova i dobiti  zbog procesa, zbog narušenog ugleda,a neretko i zbog narušenog zdravlja . Država, iako  odgovara za štetu koju sudija ili tužilac prouzrokuju nepravilnim ili nezakonitim radom, te kad je odlukama Ustavnog suda Srbije i Evropskog suda  za ljudska prava utvrđeno da su kršena ljudska prava , može da se regresira od sudije ili tužioca koji su  štetu prouzrokovali, samo ako je  naneta namerno, ali  ne i u slučaju grube nepažnje. 

Dr Slobodan Stojanović smatra da mora postojati standard jer, kako kaže, jedno je gruba nepažnja profesionalne organizacije koja se samo time bavi, a drugo laika za isto pitanje. Stojanović je mišljenja da je sama povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava već gruba nepažnja, te da sankcija ne mora biti isključivo materijalna, već i neka druga, recimo, da sudija ne može da napreduje ili čak da bude smenjen.

J. Jakovljević