Радници Управе за извршење кривичних санкција добили спор

Пресуда Европског суда донета је по одвојеним представкама Александра Мирковића и још тринаесторо његових колега, радника Управе за извршење кривичних санкција, поднетим пошто су у споровима због обрачуна зараде које су водили пред домаћим судовима, одбијени њихови тужбени захтеви, а истовремено усвојени идентични тужбени захтеви других радника Управе.

Многи радници Управе тужили су државу због тога што су им од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године зараде обрачунаване по коефицијентима који су повећани десет одсто по Уредби Владе Србије, уместо 30 одсто, како је то било предвиђено Законом о извршењу кривичних санкција. Парничним тужбама поднетим различитим основним судовима тражили су накнаду штете проузроковане током четворогодишњег периода важења одредаба Уредбе, које су, иначе, оглашене неуставним и незаконитим.

Тужбени захтеви неких радника су правоснажно усвојени, а у случају свих подносилаца представки правоснажно одбијени, с образложењем да се нису prеthodno обратили послодавцу са захтевом за измену појединачног решења о заради у назначеном периоду. Одбијене су и њихове уставне жалбе.

У поступку пред Судом за људска права није, како се констатује пресудом, оспорена чињеница да су постојале недоследности приликом одлучивања парничних судова у идентичној или сличној правној ситуацији о тужбама  запослених у Управи за извршење кривичних санкција.

Иако је законима Србије обезбеђен судски механизам способан да реши недоследности у пресуђењу, чини се, наводи Европски суд, да нису решене ни напорима Врховног касационог суда да се усклади судска пракса, а ни пред Уставним судом, иако у српском правном систему тај суд има важну улогу у заштити права појединца на правну сигурност. Такође, Европски суд истиче да „примећује да тужена Влада није могла да објасни наведене неусклађености”, а у пресуди указује и на то да те неусклађености нису елиминисане све до јула 2016. године, кад су донети прописи који предвиђају механизам који може решити питање супротних одлука у судовима на домаћем нивоу.

Европски суд напомиње да није прикладно да се изјашњава о томе какав је требало да буде стварни исход парничних поступака подносилаца представки, али оцењује да су „четири године судске несигурности лишиле подносиоце представки правичног суђења”.

С обзиром на 'дубок и дуготрајан' карактер разлика у пресудама, Суд закључује да је у погледу тих подносилаца представки дошло до повреде њиховог права на правну сигурност садржане у члану 6, став 1 Конвенције”, наведено је у пресуди Суда у Стразбуру којом је подносицима представки досуђено по 1.000 евра на име претрпљене нематеријалне штете и трошкови поступка.

У  пресуди тог суда такође се констатује да се „неспорне неусклађености приликом одлучивања о парничним тужбама у релевантном периоду не могу сматрати институционално решеним”.

„Наведене неусклађености створиле су стање континуиране неизвесности, што је, с друге стране, морало смањити поверење јавности у правосуђе, а такво поверење је једна од битних компоненти државе засноване на владавини права”, закључио је Суд за људска права.

Ј. Јаковљевић