Максималну казну затвора у Србији служе 82 осуђеника
Од укидања најстроже, смртне казне у Србији, 2002. године, судови су изрекли више од 80 пресуда с максималном затворском казном од 40 година.
У Управи за извршење кривичних снакција кажу да у Србији тренутно ту најстрожу казну служе 82 осуђеника, међу којима нема жена.
Смртна казна у Србији је примењивана од настанка модерне државе 1804. до 2002. године, када је у фебруару 2002. измењен Кривични закон тако што је она из њега избрисана.
Последње погубљење стрељањем извршено је 14. фебруара 1992. године, а последње смртне пресуде су изречене 2001. Важећим Уставом из 2006. године прокламовано је да је „људски живот неприкосновен и да у Републици Србији нема смртне казне”. Након укидања те врсте санкције, за најтеже злочине, тачније, кривчно дело тешког убиства, закон је прописао казну затвора од 30 до 40 година.
Међу осуђенима на максималну затворску казну има класичних криминалаца, припадника државне безбедности, болесних умова који су починили најгнуснује злочине над људима и децом...
Од плаћених убица ту је Жељко Миловановић, који је осуђен због убиства хрватског новинара Иве Пуканића и његовог сарадника Нике Франића у Загребу 2008. године.
Међу онима који су деловали из неких других интереса и учествовали у ликвидацијама важних политичких личности ту су некадашњи припадници Државне безбедности Радомир Марковић и Милорад Улемек Легија, као и неколико припадника Јединице за специјалне операције.
За тешке злочине над децом на 40 година затвора осуђени су Драган Николић Чомбе (52), који је брутално убио Тамару Ивановић (13) у новембру 2005. у Падинској скели, затим Малиша Јефтовић, који је своју пасторку Катарину Јанковић (3) претукао насмрт у јулу 2005. у Звездарској шуми.
Протеклих година осуђени су и монструми као што су Драган Ђурић из Сурчина, који је у ноћи између 25. и 26. јула 2014. године отео, силовао и убио петнаестогодишњу Тијану Јурић из Суботице, а ту је и Дарко Костић, који максималну казну служи због силовања и бруталног убиства четрнаестогодишње Иване Подрашчић у јулу 2014. године. Последњи осуђени на ту казну је Владица Рајковић из Вратарнице, код Зајечара, коме је Апелациони суд у Нишу прошлог месеца потврдио казну због силовања и убиства трогодишње Анђелије Стефановић.
Сви они своје казне служе у најстоже чуваним затворима у Србији као што су пожаревачка „Забела”, КПЗ Београд, познат као „Нова Скела” и КПЗ Ниш.
У Управи кажу да сви осуђеници, без обзира на висину казне, по Закону о извршењу кривичних санкција, имају право на посету два пута месечно. У посету им може доћи супружник, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи и остали сродници. У зависности од понашања на издржавању казне и строгости затвора у којем казну служе, могу имати и друге бенефиције па затворске ћелије махом деле с другим осуђеницима. Смештај с другим лицима није условљен висином казне, тако да ћелију могу делити и с осуђеницима који издржавају мање казне.
Ипак, и поред бруталности које су извршили, и ти осуђеници имају право да после одслужене две трећине затворске казне од суда молбом траже условни отпуст. Они, сходно закону, могу после 26 година и осам месеци проведених иза решетака на условну слободу, али таквих случајева за сада нема па се ни не зна како ће судови на такве захтеве одговарати.