КО УБИЈА У СРБИЈИ: Маркуша ликвидирала екипа из Босне?

 У тим круговима се спекулише о томе да је Маркушева ликвидација наручена, односно да је злочин извршио плаћени убица, који је након обављеног посла нестао с лица места.

Иначе, полиција је ових дана саслушала десетине сведока и других који би могли да имају сазнања о мотивима и убици Маркуша и његовим помагачима. Све указује да је убиство било наручено.

Ако се такве претпоставке покажу као тачне, то и не би било велико извенађење. Често се сусрећемо с убиствима која по начину ликвидације одају утисак да их је извршио професионалац. Плаћене убице постоје у свакој земљи, па тако и у Србији. Они су уско повезани с организованим криминалом и своје услуге дебело наплаћују. Некада су их наплаћивали и по пола милиона евра, међутим, временом је цена пала.

Истраживања су показала да постоје четири основна профила  плаћених убица: новајлија, дилетант, шегрт и мајстор.

Новајлија је обично члан неке криминалне организације, али неискусан и слаб планер, и обично га ухвате захваљујући форензичким доказима.

Дилетант је шепртља, која обично прихвати посао јер му требају паре, и обично је сасвим обичан човек који има нормалан посао и породицу.

Шегрт је много способнији од новајлије и није без искуства, али нема га ни на претек, и обично га ухвате јер живи у истом крају као и жртва.

Мајстор се издваја: не прави грешке које праве момци из осталих категорија. Он долази, убија и одмах одлази; сматра се да има паравојно искуство или криминалну експертизу; не живи у крају у којем живи жртва. Мајстор је као дух, креће се у сенкама и готово је немогуће направити његов комплетан профил. Једноставно, о мајсторима не знамо готово ништа.

Истраживачи се ограђују и остављају могућност да просечан плаћени убица можда уопште није онакав каквим га они виде, пошто су они баратали само информацијама о оним убиствима за која су знали. Можда већина плаћених убица ради тако савршено да никада не сазнамо, не само њихова имена него ни да су злочине уопште извршили, пошто за смрти окривљујемо природне узроке.

Међу најпознатијим плаћеним убицама у Србији су Сретко Калинић Звер, Саша Цветановић Питбул, Жељко Максимовић Мака, Синиша Петрић Зеница, Добросав Гаврић... Заједничко за све њих је што имају дугу историју понашања које није у складу са законом и веома су озлоглашени.

Саша Цветановић, звани Питбул, полицији је признао да је за 30.000 евра убио Николу Бојовића крајем априла 2013. године. Његов млађи брат Југослав изрешетан је пре два месеца с 30 хитаца у класичној сачекуши. У Врању, где се десило убиство, спекулише се о томе да је Југослав Цветановић ликвидиран из освете јер је његов старији брат у Београду убио брата Луке Бојовића. Кажу да је убиство због освете наручио Лука Бојовић, који издржава казну затвора у Шпанији.

Познаваоци прилика кажу да су плаћене убице у Србији биле највише ангажоване током деведесетих година прошлог века. Већина их је некада била у специјалним јединицама, где су пролазили ригорозне обуке, било им је доступно оружје, а униформе су их штитиле за сва криминална дела.

Плаћене убице из Србије које су „испекле занат” током ратова на просторима бивше СФРЈ веома су цењене у свету.

Један од најопаснијих плаћених убица код нас је, по речима упућених, Сретко Калинић, звани Звер и Бели, један од завереника у атентату на премијера Зорана Ђинђића и припадник „земунског клана”. Он издржава вишедеценијску казну затвора у строго чуваном затвору „Забела” у Пожаревцу. Осим у убиствима, Калинић је учествовао и у отмицама Сувада Мусића и Милије Бабовића, као и у терористичким делима. Наводи се да је починио бар двадесет убистава.

О његовој окрутности приликом убиства Зорана Савића Шодера, на једном од суђења, Дејан Миленковић Багзи је испричао да је њега Калинић, наводно, секиром исекао на ситне комаде, кости му размрвио чекићем и потом све заједно растопио у киселини.

Милош Симовић, припадник „земунског клана”, рекао је да му је Калинић испричао да је убио Милана Јуришића Јурета и раскомадане делове тела бацио у реку Манзанарес у Шпанији јер су током заједничког живота у стану у Мадриду имали чарке, а једно време је чак сумњао и да се упустио у интимну везу с његовом женом. Међутим, Калинић је пред Специјалним судом то негирао.

Осим с убиствима Зорана Ђинђића, Нинослава Констатиновића, Милана Јуришића и Зорана Вукојевића Вука, његово име повезује се и с убиствима Зорана Повића Пове, Средоја Шљукића Шљуке, Зорана Шљукића, Зорана Савића Шодера, Јована Грузијана, Раде Цветића, Тодора Гардашевића, Бранислава Лаиновића Дугог, Зорана Давидовића Ћанде, Зорана Ускоковића Сколета, Мирка Томића Босанца, Радослава Трлајића, званог Бата Трлаја, Жељка Вулетића Хамзе, Жељка Михајловића Црногорца и Зорана Петровића Шемпе.

На листи плаћених убица је и Синиша Петрић Зеница. Он је припадао групи Маринка Магде, која је убијала људе по Војводини и Мађарској. Петрића је Окружни суд у Суботици 1994. године осудио на 15 година затвора због умешаности у убиство 14 људи, међутим, током бомбардовања је побегао из затвора. Српско правосуђе је за Петрићем 2000. године расписало потерницу, по којој је 2003. године ухапшен у Немачкој.

После екстрадиције у Србију, Петрић је смештен у сремскомитровачки затвор, из којег је такође побегао, тако што се није вратио са слободног викенда. Наводно, одмах по бекству прикључио се групи Луке Бојовића. После хапшења у Шпанији, медији су пренели да је главни егзекутор клана Луке Бојовића Синиша Петрић Зеница у Београду починио пет плаћених убистава. Директно је довођен у везу с убиствима Данила Радоњића, Yеnana Рамовића, Брана Шарановића, Илије Нововића и Горана Марића.

Иначе, цену нечијег убиства формира то да ли је „мета” у затвору или не, колико је опасно извршити злочин и какво обезбеђење и заштиту има, сматра криминолог Игор Пешић, и додаје да извесност хапшења након злочина подиже цену убиства.

Е. С. Х.