KO UBIJA U SRBIJI: Markuša likvidirala ekipa iz Bosne?

 U tim krugovima se spekuliše o tome da je Markuševa likvidacija naručena, odnosno da je zločin izvršio plaćeni ubica, koji je nakon obavljenog posla nestao s lica mesta.

Inače, policija je ovih dana saslušala desetine svedoka i drugih koji bi mogli da imaju saznanja o motivima i ubici Markuša i njegovim pomagačima. Sve ukazuje da je ubistvo bilo naručeno.

Ako se takve pretpostavke pokažu kao tačne, to i ne bi bilo veliko izvenađenje. Često se susrećemo s ubistvima koja po načinu likvidacije odaju utisak da ih je izvršio profesionalac. Plaćene ubice postoje u svakoj zemlji, pa tako i u Srbiji. Oni su usko povezani s organizovanim kriminalom i svoje usluge debelo naplaćuju. Nekada su ih naplaćivali i po pola miliona evra, međutim, vremenom je cena pala.

Istraživanja su pokazala da postoje četiri osnovna profila  plaćenih ubica: novajlija, diletant, šegrt i majstor.

Novajlija je obično član neke kriminalne organizacije, ali neiskusan i slab planer, i obično ga uhvate zahvaljujući forenzičkim dokazima.

Diletant je šeprtlja, koja obično prihvati posao jer mu trebaju pare, i obično je sasvim običan čovek koji ima normalan posao i porodicu.

Šegrt je mnogo sposobniji od novajlije i nije bez iskustva, ali nema ga ni na pretek, i obično ga uhvate jer živi u istom kraju kao i žrtva.

Majstor se izdvaja: ne pravi greške koje prave momci iz ostalih kategorija. On dolazi, ubija i odmah odlazi; smatra se da ima paravojno iskustvo ili kriminalnu ekspertizu; ne živi u kraju u kojem živi žrtva. Majstor je kao duh, kreće se u senkama i gotovo je nemoguće napraviti njegov kompletan profil. Jednostavno, o majstorima ne znamo gotovo ništa.

Istraživači se ograđuju i ostavljaju mogućnost da prosečan plaćeni ubica možda uopšte nije onakav kakvim ga oni vide, pošto su oni baratali samo informacijama o onim ubistvima za koja su znali. Možda većina plaćenih ubica radi tako savršeno da nikada ne saznamo, ne samo njihova imena nego ni da su zločine uopšte izvršili, pošto za smrti okrivljujemo prirodne uzroke.

Među najpoznatijim plaćenim ubicama u Srbiji su Sretko Kalinić Zver, Saša Cvetanović Pitbul, Željko Maksimović Maka, Siniša Petrić Zenica, Dobrosav Gavrić... Zajedničko za sve njih je što imaju dugu istoriju ponašanja koje nije u skladu sa zakonom i veoma su ozloglašeni.

Saša Cvetanović, zvani Pitbul, policiji je priznao da je za 30.000 evra ubio Nikolu Bojovića krajem aprila 2013. godine. Njegov mlađi brat Jugoslav izrešetan je pre dva meseca s 30 hitaca u klasičnoj sačekuši. U Vranju, gde se desilo ubistvo, spekuliše se o tome da je Jugoslav Cvetanović likvidiran iz osvete jer je njegov stariji brat u Beogradu ubio brata Luke Bojovića. Kažu da je ubistvo zbog osvete naručio Luka Bojović, koji izdržava kaznu zatvora u Španiji.

Poznavaoci prilika kažu da su plaćene ubice u Srbiji bile najviše angažovane tokom devedesetih godina prošlog veka. Većina ih je nekada bila u specijalnim jedinicama, gde su prolazili rigorozne obuke, bilo im je dostupno oružje, a uniforme su ih štitile za sva kriminalna dela.

Plaćene ubice iz Srbije koje su „ispekle zanat” tokom ratova na prostorima bivše SFRJ veoma su cenjene u svetu.

Jedan od najopasnijih plaćenih ubica kod nas je, po rečima upućenih, Sretko Kalinić, zvani Zver i Beli, jedan od zaverenika u atentatu na premijera Zorana Đinđića i pripadnik „zemunskog klana”. On izdržava višedecenijsku kaznu zatvora u strogo čuvanom zatvoru „Zabela” u Požarevcu. Osim u ubistvima, Kalinić je učestvovao i u otmicama Suvada Musića i Milije Babovića, kao i u terorističkim delima. Navodi se da je počinio bar dvadeset ubistava.

O njegovoj okrutnosti prilikom ubistva Zorana Savića Šodera, na jednom od suđenja, Dejan Milenković Bagzi je ispričao da je njega Kalinić, navodno, sekirom isekao na sitne komade, kosti mu razmrvio čekićem i potom sve zajedno rastopio u kiselini.

Miloš Simović, pripadnik „zemunskog klana”, rekao je da mu je Kalinić ispričao da je ubio Milana Jurišića Jureta i raskomadane delove tela bacio u reku Manzanares u Španiji jer su tokom zajedničkog života u stanu u Madridu imali čarke, a jedno vreme je čak sumnjao i da se upustio u intimnu vezu s njegovom ženom. Međutim, Kalinić je pred Specijalnim sudom to negirao.

Osim s ubistvima Zorana Đinđića, Ninoslava Konstatinovića, Milana Jurišića i Zorana Vukojevića Vuka, njegovo ime povezuje se i s ubistvima Zorana Povića Pove, Sredoja Šljukića Šljuke, Zorana Šljukića, Zorana Savića Šodera, Jovana Gruzijana, Rade Cvetića, Todora Gardaševića, Branislava Lainovića Dugog, Zorana Davidovića Ćande, Zorana Uskokovića Skoleta, Mirka Tomića Bosanca, Radoslava Trlajića, zvanog Bata Trlaja, Željka Vuletića Hamze, Željka Mihajlovića Crnogorca i Zorana Petrovića Šempe.

Na listi plaćenih ubica je i Siniša Petrić Zenica. On je pripadao grupi Marinka Magde, koja je ubijala ljude po Vojvodini i Mađarskoj. Petrića je Okružni sud u Subotici 1994. godine osudio na 15 godina zatvora zbog umešanosti u ubistvo 14 ljudi, međutim, tokom bombardovanja je pobegao iz zatvora. Srpsko pravosuđe je za Petrićem 2000. godine raspisalo poternicu, po kojoj je 2003. godine uhapšen u Nemačkoj.

Posle ekstradicije u Srbiju, Petrić je smešten u sremskomitrovački zatvor, iz kojeg je takođe pobegao, tako što se nije vratio sa slobodnog vikenda. Navodno, odmah po bekstvu priključio se grupi Luke Bojovića. Posle hapšenja u Španiji, mediji su preneli da je glavni egzekutor klana Luke Bojovića Siniša Petrić Zenica u Beogradu počinio pet plaćenih ubistava. Direktno je dovođen u vezu s ubistvima Danila Radonjića, Yenana Ramovića, Brana Šaranovića, Ilije Novovića i Gorana Marića.

Inače, cenu nečijeg ubistva formira to da li je „meta” u zatvoru ili ne, koliko je opasno izvršiti zločin i kakvo obezbeđenje i zaštitu ima, smatra kriminolog Igor Pešić, i dodaje da izvesnost hapšenja nakon zločina podiže cenu ubistva.

E. S. H.