Хртковачки предузетник Славко Трифковић притиснут тужбама „Путева Србије”

А, хтео је само да све што је деценијама муком  стицао по белом свету, инвестира у родној груди у остварење „српског сна“- постати „pumpayija“.

Бензинска пумпа, коју је 2005. године саградио са свим дозволама, на својој њиви у приатарском делу Улице Владимира Назора, на изласку из Хртковаца уз пут за Руму,  претворила  се Трифковићу  у ноћну мору  због огромних намета ЈП „ Путеви Србије“. Сада  изнурен тужбама и бригом за егзистенцију своје породице, оболео, чека исход судских поступака.

Док из Основног суда у Руми чека  са зебњом одлуку у једном од  спорова, Трифковић крајем овог месеца  у истом дану има два рочишта у  Привредном суду у Сремској Митровици.  

У ЈП „Путеви Србије” Трифковићу су, како наводи  његов правни пуномоћник, адвокат Слободан Стојановић, одмах на почетку, отварање пумпе условили потписивањем уговора који је саставило  искључиво то предузеће, по принципу „узми или остави”. Тим уговором  из новембра 2005,    Трифковићу су, како тврди адвокат, наметнуте три, практично исте обавезе, а речено му  је да одређени износ на име уговорних обавеза мора платити чак пре издавања сагласности ЈП „ Путева Србије”.

Прва накнада, тада 2005. била је једнократна у износу од 288.000  динара, „за изградњу бензинске станице”.  Истовремено с њом одређене су му  и две накнаде на неодређено време на годишњем нивоу у износу по  288.000  динара, који је касније повећаван,  „за коришћење бензинске станице” и „за приступ с пута на  пумпу“ . 

„Уместо да се за приступ с пута на  пумпу  определи 100-200 квадратних метара путног појаса, што је свакако довољно, и да се то  формулише као право пролаза или прилаза с пута које  се односи  на  кориснике пута, ЈП „Путеви Србије” наметнули су ту обавезу Трифковићу као закуп земљишта и то у обиму од читавих 4.315 квадрата. Како год ова површина била протумачена у истој је  садржана и закупнина за Славково земљиште“, наводи Стојановић. Најфрапантнија је чињеница, како истиче правни пуномоћник, „да у целокупној регулативи која прописује овакве и сличне накнаде за путеве уопште нема одредбе да се ове накнаде односе на предметни пут на који Славкова пумпа излази“.

„Таксативно су, наиме, наведени путеви за које се плаћа накнада, а тај пут, уз који је Славкова пумпа, није међу њима набројан. Сагласна томе је и чињеница да нико осим њега на том путу није обвезник ових „накнада”, укључујући и друге бензинске пумпе. Сам Трфиковић је неколико година, док није потпуно изнемогао финансијски, измиривао и обавеза за ове накнаде, а онда је посустао, па  од тада трају његове невоље“, истиче Стојановић.

На бројне тужбе које ЈП “Путеви Србије” подносе суксцесивно од 2009. године против Трифковића, с његове стране је одговорено контратужбом са захтевом да се судски утврди ништавост уговора, који је, како тврди, потписао јер није схватао шта заправо потписује.  Због свега је поднета и уставна жалба.

Споран обрачун камата

Тужбе против Трифковића, тешке су више милиона динара, а како напомиње адвокат,  посебна прича је систем обрачунавања камате. По једној тужби  су, тврди адвокат, камату обрачунали по комфорној методи, око сто посто,  док је у осталим тужбама примењена нека друга каматна стопа  

И док су на Трифковићевој страни убеђени да су две велике финансијске  обавезе, од којих  његова пумпа на споредном и не баш  прометном путу, не може да дише, неправедно наметнуте, с друге стране,  “Путеви Србије” тврде да  само примењују Закон о јавним путевима којим је прописано да се за употребу јавног пута плаћају накнаде за закуп делова земљишног појаса јавног пута и годишња накнада за коришћење комерцијалних објеката којима је омогућен приступ с јавног пута, и то у висини која је утврђена Одлуком о висини накнада за употребу државног пута.

Том одлуком је, тврде у том предузећу, прописано да се за закуп делова земљишног појаса  које користи предузеће у насељу, плаћа годишња накнада од 1.699 динара по метру квадратном, а до висине накнаде која би се платила за изградњу комерцијалних објеката којима је омогућен приступ са државног пута. Уговором   од 9. новембра 2005. године, који је закључен између Републичке дирекције за путеве и Славка Трифковића, у складу с тадашњом Одлуком о висини накнада за коришћење путева, утврђена је, како се прецизира, накнада за закуп делова земљишног појаса од 288.000 динара годишње, а  измењеном  одлуком од 2009. године промењена је цена на 339.840 динара годишње.

Иако се расплет овог случаја не назире, Славко Трифковић је, по свему судећи, посустао, а од пре три месеца испред пумпе је истакнута табла да се продаје. То би могао бити крај сна  који је понео Трифковића док је слушао приче о фантастичном амбијенту за инвеститоре, не само стране већ и домаће, јер је мислио како упоран ударнички рад, уз  матерински однос државе мора бити добитна комбинација.

„Славко је после свега  озбиљно оболео , а свако суђење доживљава као нервни слом“, каже адвокат Слободан Стојановић.  

Ј. Јаковљевић