(ФОТО) ПЛАКАЛА ЦЕЛА СУДНИЦА Мајка убијене Еме Кобиљски се обратила родитељима ДЕЧАКА УБИЦЕ: Шта за нас сад значи живот? ТУГА и БОЛ су наши трајни сапутници (ФОТО)
Нина Кобиљски, мајка Еме Кобиљски коју је друг из разреда брутално убио 3. маја у Основној школи Владислав Рибникар у центру Београда потресним сведочењем у парничном поступку који се пред Вишим судом води против дечака убице, његових родитеља и школе, расплакала је све присутне у највећој судници Палате правде.
Храбра жена, која је на prеthodnom рочишту изнела детаље из породичног живота, дану у ком је сазнала да је заувек изгубила дете али и последњем испраћају ћерке, данас је испричала како изгледа живот породице после трагедије која их је завила у црно.
Шта за нас значи живот? Ми децу више не можемо да вратимо, прихватили смо тугу и бол као трајне животне сапутнике. Можемо само да трпимо бол, наша патња је опипљива, то је осећај као да вам срце стално крвари. Летос сам пала на улици, поломила зубе, руку, нисам могла да објасним лекарима шта се догодил. Ја могу овде пред вама да кажем да се нисам онесвестила, пала сам јер ми срце крвари, али како то објасним у Хитној помоћи. Колико год да желим да наставим да будем добра мајка другом детету, добра супруга, ја сумњам у поврат у функционалност, у даху је покушала да објасни како изгледа живот после губитка детета.
Нина Кобиљски рекла је и да има осећај као да је рођено дете слагала и да осећа велику грижу савести и изневереност детета, јер је убијено у школи.
Осећам се као да сам моје дете слагала, она није била на погрешном месту у погрешно време, била је тамо где је требало да буде, у школи, рекла је Ника Кобиљски.
Она је током сведочења одлучила да се обрати и адвокатици која заступа дечака убицу и његове родитеље, а која је на почетку парничког поступка у име те породице изјавила саучешће.
Искористила бих прилику да се обратим адвокатици која је на почеку прошлог рочишта нама упутила речи саучешћа у име породице злочинца. Имам потребу да кажем, не можете у туђе име за рачун друге особе да изјавите саучешће. Можете у туђе име да пренесете поздрав, честитку, али не и жал. Никада нисмо добили ни реч о томе да им је жао, па би можда могли да питамо "да ли вам је жао што сте имали оружје у кући, да ли вам је жао што сте учили дете да пуца, да ли вам је жао што сте знали да дете нема развијену емпатију? Имате дете које је услед кризе свести био у истој установи у којој је данас и нисте се њим бавили, да ли сте пробали? Бирали сте начин супротан од тога. Проблем је евидентно постојао, код нас у кући није прошао дан да не питамо дете како је било у школи. Може дете од вас да сакрије да ли је на екскурзији пило сомерсби или пушило вејп, али не осећања. Њихово дете је правило спискове, живело са оружјем, имало је јасну намеру за коју се месецима спремало, а да ви не знате? То је немогуће у једној функционалној породици, обратила се адвокатици, али и породици дечака убице мајка Еме Кобиљски.
После ових речи, додала је и да не осећа мржњу, већ жаљење што му нису помогли, али је открила и да у себи покушава да нађе опрост.
Родитељи дечака убице имају или би требало да имају осећај одговорносит према друштву, према свету, да бар кажу "нисмо хтели, људи ми смо криви, нисмо хтели тако и прихватањем одговорности ћелимо да покажемо да није смело, да се бар одуже друштву јер мртвој деци не могу! Имам интимну žеllju да опростим, опрост чини човека, не живи се у бесу, да наставим живот у миру. Имам жељу да опростим, али мени нико није дошао и рекао "жао ми је". Једине две речи које чујемо је "нисам крив", рекла је мајка која је остала без ћерке и описала да је све то разара и да осећа као да јој неко "константо копа по живој рани".
Њен супруг, одбојкашки тренер Драган Кобиљски који је најстрашније вести за једног родитеља примио док је радио у Румунији излагање је почео реченицом:
- Ја сам отац стрељане Еме Кобиљски.
Описао је да је њихова ћерка била превремено рођена беба, али да су од првог дана имали неку посебну везу, да јој је са задовољством мењао пелене, успављивао је и да су били срећна породица.
Имали смо дубоку повезаност, од првог дана, разумео сам је а она је особа која је мене сигурно највише у животу волела - кроз сузе је говорио Драган Кобиљски.
После тог 3. маја ми тонемо, само тонемо. Ја радим у Букурешту, свако вече гледам у њену слику сам у стану и као да ми каже "тата, биће добро". Када останем сам, на вибер јој често пишем поруке, пишем јој шта се дешава, и убија ме када као "ласт син" видим "лонг тајм аго", та ситница ме страшно заболи - открио је најдубље патње отац убијене девојчице и додао да свакога дана "моли бога да породици да снаге".
Подсећамо, у стравичном масакру у Основној школи, подсетимо, 3. маја прошле године убијено је деветоро деце и радник обезбеђења школе.
Дневник/Курир (Јелена Спасић)
