Српска пшеница ускоро у Египту и Кини?

Највећи купци пшенице у свету, Индонезија, Кина и Египат, нису до сада дозвољавали увоз нашег жита због неусклађених фитосанитарних процедура с нашом земљом. 

Министарство пољопривреде је, каже Саковић, пре три године кренуло у преговоре за извоз пшенице у те државе, а како каже, разговори су у завршној фази када су у питању Египат и Кина, док су преговори започети са Индонезијом.

У сталним контактима смо с Министарством пољопривреде, имамо обећања да све иде убрзаним током, и да ће министарство учинити све да током ове године добијемо сагласности за извоз на та велика међународна тржишта, каже Саковић. 

Жеља српских пољопривредника је да Србија постане значајан и незаобилазан извозник пшенице на међународном тржишту, као што је то успела са кукурузом, каже Саковић.

Међутим, нема сврхе производити, ако немамо коме да продамо, напомиње Саковић и подсећа да се у Србији сваке године произведе око милион тона жита.

Тренутно, објашњава, Србија нема приступ тржиштима Египта, Кине и Индонезије, али не зато што је наша пшеница лошијег квалитета од неких других произвођача већ, каже, зато што су земље Далеког истока учиниле много на заштити својих потрошача и “закомпликовали” процедуру уласка пшенице на њихово тржиште. 

Каже да је оптимистичан и да верује да ће преговори око усаглашавања процедура за извоз уродити плодом те да ће српски произвођачи до краја године добити сагласност и моћи да се појаве у Кини и Египту, а након тога и у Индонезији.

Сматра да је, обзиром да је реч о извозу, потребно снизити бројне накнаде које плаћају произвођаци и извозници у нашој земљи како би српско жито било конкурентније на светском тржишту.

Како би се унапредила трговина и извоз пшенице, сматра, неопходно је снизити и накнаде за превоз жита речним путем, односно, употребу обале, те предлаже да цена коју речни превозници плаћају држави треба да буде један динар по тони житарица, уместо садашњих осам динара.