Котрљање равницом: Живко и његова паорска династија у Хртковцима

Била је то ера чуваних „зелених планова“, па сам прво узео три краве сименталке из Бијељине, што је било повољно, уз жељу да повећавамо производњу млека. Увек сам иначе био такав да у животу хоћу да остварим више, па смо додали још пет крава холштајн-фризијске расе из Старе Пазове, уз неки кредит на пет година, да би за годину и по камата отишла на 120 посто, па једноставно нисмо могли да намуземо млека за камату, присећа се Рајаковић, напомињући да се у њиховој кући о томе дуго распредало, имали су приплодног бика провереног америчког педигреа, чија мајка је давала 12.500 литара млека, што је и данас недостижни сан многих у млечном говедарству, али бик Боле који је требао да поправи млечност у Хртковцима уз плач је завршио је у кланици.    

Из те епизоде Живко чува за успомену папире, када су закључили бављење млечним говедарством. Присећа се из тог периода када је са чика Ником Туркаћем правио силажу, па му је у предаху на увратинама рекао, да у то време у ресор пољопривреде долази наш Сремац, па има да се пољопривреда препороди, да ћемо да кренемо као Данска.

Млад, жељан посла Живко, ишчекивао је да се то деси, међутим, иста прича, поготово у млекарству актуелна је и данас, а и ресорни министар је поново Сремац. У међувремену, Живко и његова паорска династија су се прилагођавала обећањима и недореченим стратегијама и мерама за унапређење аграра.

- Од млекарства смо давно одустали и скидам капу свим људима који држе краве и музу млеко, мукотрпан је то посао, а цена млека би морала бити дупло већа него што јесте, да би они са задовољством сваког јутра устали и улазили у шталу. Држали смо крмаче, товили свиње, прошли смо и период када смо у тову држали 40 до 50 јунади, бавили се и још увек се бавимо повртарством и бостаном. Имао сма и планове да подижемо пластенике са грејањем на сламу, међутим, већ разрађена идеја је на крају одбачена. Једно време смо радили око 250 јутара земље, јер смо узимали у закуп државне њиве а и приватно, па смо остали без закупа државне земље коју су са правом пречег закупа узели сточари. Стоке све мање, а када се узима државна земља сточара све више.

Најомиљенији трактор Живка Рајаковића је „Урсус“, јер напомиње да када се оженио, то је био први који је купио. Од тада је променио три машине исте марке и како каже, са њима је све живо радио, чак се „пењао и на тополе“ и остала је љубав за сва времена. Више се не производи и фабрика не постоји, али Живко  сматра да је такав тип трактора у многим стварима непревазиђен, па га је задржао у возном парку, уз тракторе других произвођача.

Од пре пет година Рајаковићи су се оријентисали се на производњу дувана, настојећи да егзистенцијално опстану у паорлуку. Имају солидно имање и искуство, под једним кровом живе три генерације ове фамилије, заједно дела пет пољопривредних газдинстава. 

- Нит смо правна, нит смо физичка лица, па ту често буде недоумице код административних ствари, па се тако за нешто тражи печат, пошто у неким крајевима Србије пољопривредна газдинства у ПДВ систему имају печат, а ми га овде немамо и ту увек буде неких недоумица, дилема и полемика... Као пољопривредно газдинство у ПДВ-у смо, али имамо кућне потрепштине, трошак струје, воде, прашка, сапуна, средстава опште хигијене и којечега, тај трошак не можемо да правдамо рачунима у обрачуну ПДВ-а, а те ставке нису мале. Међутим, када се траже наше обавезе према држави ту су дефиниције јасније и ригорознији, па ће се ваљда за коју годину све ставити на своје место – очекивања су Живка Рајаковића.

Фамилија Рајаковић функционише у пет пољопривредних газдинства, управо због тога што све у области аграра није у потпуности дефинисано. 

Како је ограничено да по газдинству на више од 20 хектара не можемо остварити субвенције, људи су се сналазили и формирали по неколико газдинстава у домаћинству, да би остварили субвенције, објашњава Рајаковић и додаје да су тако потражили начин да све то административно задовоље и колико толико повуку подстицајна средства која су намењена пољопривредним газдинствима.

Живко за себе и супругу Ангелину пољопривредно пензијско осигурање почео је плаћати од првог дана када је установљено, а вели да је у паорлуку одувек, од другог дана рођења у истој кући у Хртковцима. За обућара је изучио у Руми, пошао и на студије на Вишој школи за организацију рада у Новом Саду, али се после војске определио за бављење пољопривредом.

У пољопривреди ко колико ради, толико и има. Посао је лудачки, пуно оваквих лудака има по селима. Често нам навраћају новинарске екипе, па када питају, како је се живи од паолрука на селу, многима сам предлагао да пар дана проведу на селу, где се од буђења ујутру стаје на ноге и не стаје се до увече. Нико није пристао на то, јер знају о чему се ради. Паорлук је јако незахвалан. Један наш комшија је 90-тих година рекао: „Они само да нам мало дају, ми би се убили од посла!“. Али, то мало што нам фали, да би били још вреднији, то никако да добијемо. Никако немамо ту сигурност, већ се у нашем жаргону родила изрека, сада актуелна уочи жетве, „терам да предам пшеницу“, исто важи за сунцокрет и друге културе, а не да продам. Истина је да годинама терамо да предамо, а не знамо цену, сазнамо је тек за месец или два, тако да више и приличи оно да „предам“ а не да продам, предочава наш саговорник.

Цене пшенице које се помињу, према мишљењу Рајаковића, заиста су „претеће“, па не зна како ће се уклопити у рачуницу род са 42 катастарска јутра. Већ годинама практикује да нешто рода прода одмах у жетви, да би могли исфинансирати бербу дувана у коју су ушли последњих година. Пре уласка у производњу дувана сорте „viryinija“, практиковали су да пшеницу продају 20 дана након жетве, јер је по правилу цена бележила скок и била најповољнија. Располажу са колском вагом и подним складиштем и раде на откупу пшенице заједно са Задругом „Гомолава“.    

Милорад Митровић