Kotrljanje ravnicom: Živko i njegova paorska dinastija u Hrtkovcima

Bila je to era čuvanih „zelenih planova“, pa sam prvo uzeo tri krave simentalke iz Bijeljine, što je bilo povoljno, uz želju da povećavamo proizvodnju mleka. Uvek sam inače bio takav da u životu hoću da ostvarim više, pa smo dodali još pet krava holštajn-frizijske rase iz Stare Pazove, uz neki kredit na pet godina, da bi za godinu i po kamata otišla na 120 posto, pa jednostavno nismo mogli da namuzemo mleka za kamatu, priseća se Rajaković, napominjući da se u njihovoj kući o tome dugo raspredalo, imali su priplodnog bika proverenog američkog pedigrea, čija majka je davala 12.500 litara mleka, što je i danas nedostižni san mnogih u mlečnom govedarstvu, ali bik Bole koji je trebao da popravi mlečnost u Hrtkovcima uz plač je završio je u klanici.    

Iz te epizode Živko čuva za uspomenu papire, kada su zaključili bavljenje mlečnim govedarstvom. Priseća se iz tog perioda kada je sa čika Nikom Turkaćem pravio silažu, pa mu je u predahu na uvratinama rekao, da u to vreme u resor poljoprivrede dolazi naš Sremac, pa ima da se poljoprivreda preporodi, da ćemo da krenemo kao Danska.

Mlad, željan posla Živko, iščekivao je da se to desi, međutim, ista priča, pogotovo u mlekarstvu aktuelna je i danas, a i resorni ministar je ponovo Sremac. U međuvremenu, Živko i njegova paorska dinastija su se prilagođavala obećanjima i nedorečenim strategijama i merama za unapređenje agrara.

- Od mlekarstva smo davno odustali i skidam kapu svim ljudima koji drže krave i muzu mleko, mukotrpan je to posao, a cena mleka bi morala biti duplo veća nego što jeste, da bi oni sa zadovoljstvom svakog jutra ustali i ulazili u štalu. Držali smo krmače, tovili svinje, prošli smo i period kada smo u tovu držali 40 do 50 junadi, bavili se i još uvek se bavimo povrtarstvom i bostanom. Imao sma i planove da podižemo plastenike sa grejanjem na slamu, međutim, već razrađena ideja je na kraju odbačena. Jedno vreme smo radili oko 250 jutara zemlje, jer smo uzimali u zakup državne njive a i privatno, pa smo ostali bez zakupa državne zemlje koju su sa pravom prečeg zakupa uzeli stočari. Stoke sve manje, a kada se uzima državna zemlja stočara sve više.

Najomiljeniji traktor Živka Rajakovića je „Ursus“, jer napominje da kada se oženio, to je bio prvi koji je kupio. Od tada je promenio tri mašine iste marke i kako kaže, sa njima je sve živo radio, čak se „penjao i na topole“ i ostala je ljubav za sva vremena. Više se ne proizvodi i fabrika ne postoji, ali Živko  smatra da je takav tip traktora u mnogim stvarima neprevaziđen, pa ga je zadržao u voznom parku, uz traktore drugih proizvođača.

Od pre pet godina Rajakovići su se orijentisali se na proizvodnju duvana, nastojeći da egzistencijalno opstanu u paorluku. Imaju solidno imanje i iskustvo, pod jednim krovom žive tri generacije ove familije, zajedno dela pet poljoprivrednih gazdinstava. 

- Nit smo pravna, nit smo fizička lica, pa tu često bude nedoumice kod administrativnih stvari, pa se tako za nešto traži pečat, pošto u nekim krajevima Srbije poljoprivredna gazdinstva u PDV sistemu imaju pečat, a mi ga ovde nemamo i tu uvek bude nekih nedoumica, dilema i polemika... Kao poljoprivredno gazdinstvo u PDV-u smo, ali imamo kućne potrepštine, trošak struje, vode, praška, sapuna, sredstava opšte higijene i koječega, taj trošak ne možemo da pravdamo računima u obračunu PDV-a, a te stavke nisu male. Međutim, kada se traže naše obaveze prema državi tu su definicije jasnije i rigorozniji, pa će se valjda za koju godinu sve staviti na svoje mesto – očekivanja su Živka Rajakovića.

Familija Rajaković funkcioniše u pet poljoprivrednih gazdinstva, upravo zbog toga što sve u oblasti agrara nije u potpunosti definisano. 

Kako je ograničeno da po gazdinstvu na više od 20 hektara ne možemo ostvariti subvencije, ljudi su se snalazili i formirali po nekoliko gazdinstava u domaćinstvu, da bi ostvarili subvencije, objašnjava Rajaković i dodaje da su tako potražili način da sve to administrativno zadovolje i koliko toliko povuku podsticajna sredstva koja su namenjena poljoprivrednim gazdinstvima.

Živko za sebe i suprugu Angelinu poljoprivredno penzijsko osiguranje počeo je plaćati od prvog dana kada je ustanovljeno, a veli da je u paorluku oduvek, od drugog dana rođenja u istoj kući u Hrtkovcima. Za obućara je izučio u Rumi, pošao i na studije na Višoj školi za organizaciju rada u Novom Sadu, ali se posle vojske opredelio za bavljenje poljoprivredom.

U poljoprivredi ko koliko radi, toliko i ima. Posao je ludački, puno ovakvih ludaka ima po selima. Često nam navraćaju novinarske ekipe, pa kada pitaju, kako je se živi od paolruka na selu, mnogima sam predlagao da par dana provedu na selu, gde se od buđenja ujutru staje na noge i ne staje se do uveče. Niko nije pristao na to, jer znaju o čemu se radi. Paorluk je jako nezahvalan. Jedan naš komšija je 90-tih godina rekao: „Oni samo da nam malo daju, mi bi se ubili od posla!“. Ali, to malo što nam fali, da bi bili još vredniji, to nikako da dobijemo. Nikako nemamo tu sigurnost, već se u našem žargonu rodila izreka, sada aktuelna uoči žetve, „teram da predam pšenicu“, isto važi za suncokret i druge kulture, a ne da prodam. Istina je da godinama teramo da predamo, a ne znamo cenu, saznamo je tek za mesec ili dva, tako da više i priliči ono da „predam“ a ne da prodam, predočava naš sagovornik.

Cene pšenice koje se pominju, prema mišljenju Rajakovića, zaista su „preteće“, pa ne zna kako će se uklopiti u računicu rod sa 42 katastarska jutra. Već godinama praktikuje da nešto roda proda odmah u žetvi, da bi mogli isfinansirati berbu duvana u koju su ušli poslednjih godina. Pre ulaska u proizvodnju duvana sorte „viryinija“, praktikovali su da pšenicu prodaju 20 dana nakon žetve, jer je po pravilu cena beležila skok i bila najpovoljnija. Raspolažu sa kolskom vagom i podnim skladištem i rade na otkupu pšenice zajedno sa Zadrugom „Gomolava“.    

Milorad Mitrović