Још од забране 1954, узгој коза се тешко опоравља
Наша земља је пред Други светски рат имала два милиона коза па је козарство било значајна привредна грана у сточарству у тадашњој Србији. Онда је стигла 1954. година, када је законом забрањен узгој коза, с образложењем да су штетне јер уништавају шуме и пашњаке.
Већ дуго закон не важи, али у козарству мало шта штима, упркос томе што се држава труди да новчаним подстицајима покрене приватну иницијативу и подстакне развој пољопривреде, где спада и козарство. Не води се чак ни прецизна статистика о томе колико има коза, премда неки подаци кажу да је у питању око 235.000 грла, а тог броја 61.000 у Војводини. Осим што не постоји прецизна статистика о бројности, нема ни података о парењу, матичењу, количини млека, приплодном материјалу…
Међутим, недостатак те статистике је безначајан у односу на здравствени статус коза, о којем се у прошлости није водило рачуна па је то сада и економски проблем. Заразне и незлечиве болести коза – артритис (запаљење зглобова код одраслих коза) и енцефалитис (запалење мозга код млађих) су пошасти с којима се узгајивачи не могу сами изборити.
Из свих тих разлога, на Департману Пољопривредног факултета у Новом Саду за сточарство одржан је скуп козара у намери да се међусобно чује глас струке и одгајивача.
По речима др Дејана Бугарског с Научног института за ветеринарство у Новом Саду, држава је коначно решила да предузме мере да би се болест сузбила.
„Газдинства ће се категоризовати на она где је болест присутна, тамо где је нема и фарме с непознатим подацима“, истакао је Бугарски, и нагласио да је поуздани доказ да је животиња оболела само лабораторијски налаз крви, а да вештачко осемењивање може допринети спречавању ширења болести и брзом генетском напретку.
Др Бугарски је изнео и податак из Хрватске од пре неколико година, да је у тој земљи, када су решили да се изборе с артритисом и енцефалитисом, установљено да је чак од 60 до 70 одсто грла било заражено.
По речима др Александра Миловановић с истог иститута, вештачко осемењавање не представља неку велику науку јер је фармери могу савладати на предавањима на којима би за три до пет дана у потпуности научили да га примењују у својим газинствима.
„У Норвешкој, на пример, козари то чине одавно“, казао је др Миловановић.
Додао је да су предности те технике велике, у Француској, рецимо, годишње млечне козе у просеку дају 1.200 литара, док је код наших већих фармера, чија газдинства чине такође козе које дају више млека, годишњи просек упола мањи, око 600 литара па би се применом вештачког осемењавања могло постићи повећање макар од 20 до 30 одсто у производњи и квалитету млека.
Потенцијала има, предочио је др Миловановић, у техничком погледу смо спремни, али да се увезу грла, и да се крене јер додатак за семе није ни скуп ни технолошки захтеван.
Из прича козара које су потом уследиле могло се схавитити да се козарство диже из пепела. Из дана у дан стварају се нове фарме, неке са симболичним стадом, чији власници немају велике амбиције осим да обезбеде пристојну егзистенцију, и други, који би да увећавају стадо и баве се продајом млека, сурутке, сира па и козјег меса на велико.
Неке фарме су отишле и даље па је недавно, по речима председника Удружења одгајивача оваца и коза „Бикара” Врбас Владимира Канкараша, извезено 30 коза.
Коза је благодарна животиња, а козје млеко најздравије, рентабилнија је од краве, у односу на тежину тела даје више млека, већи број потомака и има мање проблема у репродукцији.
Држава је сада дозволила да регистрована газдинства пољопривредне производе могу продавати од куће, што козари и чине. Килограм младог сира мали произвођачи с кућног прага продају за 700 динара, полутврди кувани за 1.000 динара, а пармезан за 2.000. Литар млека нуде за 120 динара, а литар сурутке за 100.
„Козе су отишле у стране земље и купци су задовољни, кажу да би хтели да купе још па треба да поведемо рачуна и о томе јер можемо извозити у Турску, Албанију, Казахстан, Русију… али нам требају количине, а уз то је потребан огроман рад, знање и подршка стручњака с Департмана за сточарство и Управе за ветерину“, каже Канкараш.
Додаје да имамо фарме, поготово на северу Бачке, у Молу, Ади, Сенти, које се озбиљно баве козарством па тако, на пример, у Кули фарма „Паскаш” има 10-15 врста козјих производа, а уз квалитет, усавршили су и паковање производа и спремни су и за извоз. Али, с друге стране, има доста козарника у којима козе и јарад шетају по делу где је храна.
Међутим, Канкараш каже да је козарима потребна и асоцијација или удружење, али се, осим предлога да се окупе, ништа више по том питању на скупу није одлучило.
З. Делић
