Аквапонија - савршени екосистем на 200 квадрата

Наиме, на свега 200 квадратних метара под пластеником Срђан Радин је, уз помоћ своје младе породице предвођене супругом Весном, засновао заокружени систем аквапонске производње поврћа неупоредивог квалитета и ништа мање укусне шаранске рибе, која му је омогућила да, без страха од неизвесне будућности, напусти лагодан посао државног чиновника и посвети се овој врсти пољопривреде која му је обезбедила и сасвим довољно времена како би са супругом у хармоничној атмосфери лишеној стреса, одгајао своје четворо деце.

- Аквапонија је заправо јединствен заокружени еколошки систем заснован на симбиози биљака, рибе и микробактерија, дакле можете га замислити као парче природе, делић Дунава у строго контролисаним условима – поједностављује нам Срђан цео систем, који је захваљујући његовом „кноњ хоњ“ стицаном годинама инсталиран већ на неколико хиљада квадратних метара не само у Србији, већ и земљама региона, док се тренутно одвијају преговори са инвеститорима у Уједињеним арапским емиратима око изградње већих система у Дубаију – Цео систем покреће човек тако што уноси храну за рибу, у нашем случају шаранску, у воду у којој живе и рибе и биљке које су „посађене“ у речном шљунку у чијим порама се налазе бактерије које ће протеин из хране претворити у азот. Овај азот у органском облику је градивни елемент за наше биљке, које у таквим условима имају шест пута бржи раст при чему дају и три пута веће приносе него у класичној пластеничкој производњи – Срђанови су аргументи на страни овакве врсте производње, док нас проводи поред три резервоара запремина од једног кубног метра воде у којој се праћакају живахни шарани и праве шуме парадајза премијум квалитета – На тај начин, током једне сезоне у нашем систему од 200 квадратних метара добијамо 700 килограма конзумног шарана и око четири тоне парадајза за који смо се одлучили као примарни повртарски производ.

Срце целог система је заправо „сакривено“ у подземним базенима у које се почетком сезоне производње улива вода, зарад сигурности она из градског водовода на који је и Стапар прикључен, како би се искључио фактор потенцијалне микробиолошке неисправности бунарске воде, подложне честим променамаа квалитета. Након проласка кроз базене са рибом, вода тако обогађена протеином се, у затвореном систему, враћа у резервоаре из којих одлази у сва четири система аквапонског узгоја поврћа заступљена у пластенику Радина.

- Определили смо се за сва четири система, почев од „холандских канти“, преко узгојних кревета и плутајућих сплавова до вертикалних торњева, који за неких 600 биљака имају дневни утрошак од свега стотинак литара воде која се мора надоместити, што је за неких 90 одсто мање него када се ради о класичној производњи и наводњавању системом кап по кап – умирује нашу зебњу због евентуалног великог утрошка, не тако јефтине, воде из градског водовода, али и  трошкова електричне енергије – Да би се цео систем покретао и поред огромног протока воде у затвореном систему, утрошак електричне енергије на оволикој површини не прелази десетак киловата дневно, дакле као да вам ради просечан клима уређаја пет сати током једног дана – појашњава Срђан.

Недостижна предност оваквог система је и чињеница да је због непостојања земље у целом производном ланцу аквапонски узгој лишен страхова од обољења биљака, које се у 90 одсто случајева појављују управо на земљи и преносе на биљке, па Радина „боли глава“ тек за једну десетину штетних појава у повртарској производњи.

– Пошто исту воду користе и биљке и рибе, не долази у обзир примена било каквих хемијских заштитних средстава, јер би само једна литра , на пример, лимуновог сока довела до стерилисања воде, бактерије би престале да „раде“, биљке и риба би угинуле. Зато је могућа једино превентивна примена екстрактима етеричних уља, а ми најчешће користимо она од чајног дрвета која могу да се набаве без већих проблема и у нашој земљи – појашњава Срђан и додаје да цео систем до биљака допрема довољне количине воде обогаћене осталим неминералним елементима попут кисоеника, водоника и угљен диоксида који преко ноћи производе шарани, да би га изјутра апсорбовале биљке, којима у расту помажу и продукти калифорнијске глисте, смештене у шљунку „холандских канти“ и „узгојних кревета“. Мада цео систем може да остави утисак захтевног процеса, Радин га развејава властитим примером – Дневни улог физичког рада је свега неких 15 минута, колико да нахраните рибу и преконтролишете биљке. Једном недељно, обично викендом, заједно цела породица одвоји сат, сат и по, како бисмо повезали парадајз који узгајамо вертикално и уколико „закажу“ инсекти као природни опрашвачи, деца опраше цветове зујалицом – не жели да ускрати заслуге ни своје деце, трогодишњег Андрије, петогодишњег Илије и десетогодишњег Огњена, који кроз игру помажу родитељима и чувају најмлађег члана породице сестру Ирину, која још није ни проходала.

Мада је потпуно очигледно да су у случају оваквог система аквапонске производње рибе и поврћа ради о готово савршеној органској производњи, наши инертни прописи онемогућавају издавање и одговарајућег сертификата да се ради о органским производима.

- Ствар је апсурдно једноставна. Међу обавезним прописаним критеријумима за одобравање сертификата да је неки пољопривредни производ органски је и анализа земљишта у којој биљке, биле оне крајњи производ или храниво, расту, а како у случају аквапонске производње уоште нема земље, наше сертификационе куће не могу ни да нам издају сертификат – не зна да ли да се смеје или плаче Срђан.

Предност у томе што породица проводи заједничко квалитетно време није занемарљива, јер поред тога што брину о свом систему, од прошле године Весна, као супервизор, води бригу и о још једном аквапонском комплексу који се простире на 1.000 квадрата, који је једна новосадска компанија, по Срђановом пројекту, извела баш у Стапару, тек једну улицу даље од дома Радина, Како је и у овом виду производње незаобилазно питање висине инвестиције и брзине исплативости и ти подаци говоре у корист аквапоније.- Реално је да са свега 70 квадрата аквапонске производње не само прехраните шесточлану породицу, већ остане и за комшије и рођаке, док си се са неких 160 квадрата система могли упустити у почетак озбиљнијег посла. Већ са двестотинак, 250 квадратних метара обезбеђујете једну пристојну годишњу плату, а уколико се определите и на више степене прераде, као што смо ми почели са сушењем поврћа и меса шарана, порадите мало на дизајну паковања премијум свежих и прерађених производа, могуће је цели инвестицију у потпуности исплатити за две-три године, при чему вам систем остаје у наредним годинама без икакавих нових улагања. На жалост у Србији је и данас тешко адекватно наплатити премијум производ, поготово без одговарајућег улагања у дизајн и саму амбалажу, као и пронаћи адекватне канале константне и сигурне дистрибуције, али улагање без икаквих накнадних и скривених трошкова од око 130 евра по квадратном метру оваквог аквапонског система може да омогући један квалитетан живот целој породици – сведочи и својим примером Срђан Радин.

текст и фото: Милић Миљеновић