Akvaponija - savršeni ekosistem na 200 kvadrata

Naime, na svega 200 kvadratnih metara pod plastenikom Srđan Radin je, uz pomoć svoje mlade porodice predvođene suprugom Vesnom, zasnovao zaokruženi sistem akvaponske proizvodnje povrća neuporedivog kvaliteta i ništa manje ukusne šaranske ribe, koja mu je omogućila da, bez straha od neizvesne budućnosti, napusti lagodan posao državnog činovnika i posveti se ovoj vrsti poljoprivrede koja mu je obezbedila i sasvim dovoljno vremena kako bi sa suprugom u harmoničnoj atmosferi lišenoj stresa, odgajao svoje četvoro dece.

- Akvaponija je zapravo jedinstven zaokruženi ekološki sistem zasnovan na simbiozi biljaka, ribe i mikrobakterija, dakle možete ga zamisliti kao parče prirode, delić Dunava u strogo kontrolisanim uslovima – pojednostavljuje nam Srđan ceo sistem, koji je zahvaljujući njegovom „knonj honj“ sticanom godinama instaliran već na nekoliko hiljada kvadratnih metara ne samo u Srbiji, već i zemljama regiona, dok se trenutno odvijaju pregovori sa investitorima u Ujedinjenim arapskim emiratima oko izgradnje većih sistema u Dubaiju – Ceo sistem pokreće čovek tako što unosi hranu za ribu, u našem slučaju šaransku, u vodu u kojoj žive i ribe i biljke koje su „posađene“ u rečnom šljunku u čijim porama se nalaze bakterije koje će protein iz hrane pretvoriti u azot. Ovaj azot u organskom obliku je gradivni element za naše biljke, koje u takvim uslovima imaju šest puta brži rast pri čemu daju i tri puta veće prinose nego u klasičnoj plasteničkoj proizvodnji – Srđanovi su argumenti na strani ovakve vrste proizvodnje, dok nas provodi pored tri rezervoara zapremina od jednog kubnog metra vode u kojoj se praćakaju živahni šarani i prave šume paradajza premijum kvaliteta – Na taj način, tokom jedne sezone u našem sistemu od 200 kvadratnih metara dobijamo 700 kilograma konzumnog šarana i oko četiri tone paradajza za koji smo se odlučili kao primarni povrtarski proizvod.

Srce celog sistema je zapravo „sakriveno“ u podzemnim bazenima u koje se početkom sezone proizvodnje uliva voda, zarad sigurnosti ona iz gradskog vodovoda na koji je i Stapar priključen, kako bi se isključio faktor potencijalne mikrobiološke neispravnosti bunarske vode, podložne čestim promenamaa kvaliteta. Nakon prolaska kroz bazene sa ribom, voda tako obogađena proteinom se, u zatvorenom sistemu, vraća u rezervoare iz kojih odlazi u sva četiri sistema akvaponskog uzgoja povrća zastupljena u plasteniku Radina.

- Opredelili smo se za sva četiri sistema, počev od „holandskih kanti“, preko uzgojnih kreveta i plutajućih splavova do vertikalnih tornjeva, koji za nekih 600 biljaka imaju dnevni utrošak od svega stotinak litara vode koja se mora nadomestiti, što je za nekih 90 odsto manje nego kada se radi o klasičnoj proizvodnji i navodnjavanju sistemom kap po kap – umiruje našu zebnju zbog eventualnog velikog utroška, ne tako jeftine, vode iz gradskog vodovoda, ali i  troškova električne energije – Da bi se ceo sistem pokretao i pored ogromnog protoka vode u zatvorenom sistemu, utrošak električne energije na ovolikoj površini ne prelazi desetak kilovata dnevno, dakle kao da vam radi prosečan klima uređaja pet sati tokom jednog dana – pojašnjava Srđan.

Nedostižna prednost ovakvog sistema je i činjenica da je zbog nepostojanja zemlje u celom proizvodnom lancu akvaponski uzgoj lišen strahova od oboljenja biljaka, koje se u 90 odsto slučajeva pojavljuju upravo na zemlji i prenose na biljke, pa Radina „boli glava“ tek za jednu desetinu štetnih pojava u povrtarskoj proizvodnji.

– Pošto istu vodu koriste i biljke i ribe, ne dolazi u obzir primena bilo kakvih hemijskih zaštitnih sredstava, jer bi samo jedna litra , na primer, limunovog soka dovela do sterilisanja vode, bakterije bi prestale da „rade“, biljke i riba bi uginule. Zato je moguća jedino preventivna primena ekstraktima eteričnih ulja, a mi najčešće koristimo ona od čajnog drveta koja mogu da se nabave bez većih problema i u našoj zemlji – pojašnjava Srđan i dodaje da ceo sistem do biljaka doprema dovoljne količine vode obogaćene ostalim nemineralnim elementima poput kisoenika, vodonika i ugljen dioksida koji preko noći proizvode šarani, da bi ga izjutra apsorbovale biljke, kojima u rastu pomažu i produkti kalifornijske gliste, smeštene u šljunku „holandskih kanti“ i „uzgojnih kreveta“. Mada ceo sistem može da ostavi utisak zahtevnog procesa, Radin ga razvejava vlastitim primerom – Dnevni ulog fizičkog rada je svega nekih 15 minuta, koliko da nahranite ribu i prekontrolišete biljke. Jednom nedeljno, obično vikendom, zajedno cela porodica odvoji sat, sat i po, kako bismo povezali paradajz koji uzgajamo vertikalno i ukoliko „zakažu“ insekti kao prirodni oprašvači, deca opraše cvetove zujalicom – ne želi da uskrati zasluge ni svoje dece, trogodišnjeg Andrije, petogodišnjeg Ilije i desetogodišnjeg Ognjena, koji kroz igru pomažu roditeljima i čuvaju najmlađeg člana porodice sestru Irinu, koja još nije ni prohodala.

Mada je potpuno očigledno da su u slučaju ovakvog sistema akvaponske proizvodnje ribe i povrća radi o gotovo savršenoj organskoj proizvodnji, naši inertni propisi onemogućavaju izdavanje i odgovarajućeg sertifikata da se radi o organskim proizvodima.

- Stvar je apsurdno jednostavna. Među obaveznim propisanim kriterijumima za odobravanje sertifikata da je neki poljoprivredni proizvod organski je i analiza zemljišta u kojoj biljke, bile one krajnji proizvod ili hranivo, rastu, a kako u slučaju akvaponske proizvodnje uošte nema zemlje, naše sertifikacione kuće ne mogu ni da nam izdaju sertifikat – ne zna da li da se smeje ili plače Srđan.

Prednost u tome što porodica provodi zajedničko kvalitetno vreme nije zanemarljiva, jer pored toga što brinu o svom sistemu, od prošle godine Vesna, kao supervizor, vodi brigu i o još jednom akvaponskom kompleksu koji se prostire na 1.000 kvadrata, koji je jedna novosadska kompanija, po Srđanovom projektu, izvela baš u Staparu, tek jednu ulicu dalje od doma Radina, Kako je i u ovom vidu proizvodnje nezaobilazno pitanje visine investicije i brzine isplativosti i ti podaci govore u korist akvaponije.- Realno je da sa svega 70 kvadrata akvaponske proizvodnje ne samo prehranite šestočlanu porodicu, već ostane i za komšije i rođake, dok si se sa nekih 160 kvadrata sistema mogli upustiti u početak ozbiljnijeg posla. Već sa dvestotinak, 250 kvadratnih metara obezbeđujete jednu pristojnu godišnju platu, a ukoliko se opredelite i na više stepene prerade, kao što smo mi počeli sa sušenjem povrća i mesa šarana, poradite malo na dizajnu pakovanja premijum svežih i prerađenih proizvoda, moguće je celi investiciju u potpunosti isplatiti za dve-tri godine, pri čemu vam sistem ostaje u narednim godinama bez ikakavih novih ulaganja. Na žalost u Srbiji je i danas teško adekvatno naplatiti premijum proizvod, pogotovo bez odgovarajućeg ulaganja u dizajn i samu ambalažu, kao i pronaći adekvatne kanale konstantne i sigurne distribucije, ali ulaganje bez ikakvih naknadnih i skrivenih troškova od oko 130 evra po kvadratnom metru ovakvog akvaponskog sistema može da omogući jedan kvalitetan život celoj porodici – svedoči i svojim primerom Srđan Radin.

tekst i foto: Milić Miljenović