У гастарбајтере одлазе и фризери ради боље зараде

Пут развијених земаља Европе, али и других континета, отишло је доста грађана Србије различитог степена образовања и различитих струка, који су добили посао у складу са својим квалификацијама и потребама тржишта.

Последњих неколико година најтраженији кадрови у Србији су они који у рукама имају неко од занатских занимања, а они су дефицитарни и у земљама у којима су зараде боље па је, у надметању за искусним и квалитетним радницима, потпуно јасно на чију ће страну тас пребацити.

Већ сад је недостатак неких струка огроман – тешко је наћи доброг мајстора, недостају и возачи камиона и аутобуса, кувари, пекари, а није наивно ни то колико вешт фризер ће нас шишати, фарбати, бријати... Да је тако, потврђују и огласи објављени прошле године на сајту poslovi.infostud.com, у којима су занатска занимања била и те како тражена. На 144 огласа за радно место фризера, по речима Милоша Туринског из „Инфостуда”, просечно је конкурисао само један кандидат, док су послодавци тражили готово 1.500 возача свих категорија, а просечно се по огласу јавио 51 кандидат.

По речима саговорница „Дневника”, која је у фризерском послу више од десет година и која ће ускоро тај посао радити ван наше земље, осим бољих услова рада и зараде, ситуација у струци један је од разлога што ће отићи.

– Ретко кад се плате које нуде послодавци подударају са статистиком о томе – каже наша саговорница, која је прешла пут од фризера-почетника до самосталног послодавца. – Од када радим, била сам пријављена, али то не значи да сам и добијала плату – јер нисам, већ сам радила на проценат, а готово ништа се није променило ни данас. Зараде се крећу од око 20.000 динара, па навише, и то само ако је радник стварно добар и пре свега потребан. На тржишту се стиче утисак да је конкуренција велика, али у суштини није тако јер су ниво и квалитет знања и вештина оних који раде драстично опали у последњих неколико година, курсева има на сваком кораку и то негативно утиче и на квалитет рада. Није ствар само завршити неку школу, то треба и волети и умети радити, али код нас то, нажалост, више не вреди. Уз опадање квалитета услуге, и захтеви оних којима се услуга пружа се смањују и то је још горе, а ситуацију додатно погоршава и то што се то не односи само на моје занимање већ на готово све области рада.

Да возачи камиона и аутобуса недостају превозници у Србији указују готово сваки дан, а све чешће иза волана седају пензионери. И та струка дефицитарна је у иностранству, а они који су у том послу истичу да се страни послодавци не либе да им приђу на паркинзима у Немачкој, Аустрији, Словенији... и врбују их да пређу да раде за њих.

Годишње оде и до 50.000 људи

Одлазак радника из једне земље у неку другу – економска миграција – познат је вековима. Одлазак из земље мотивисан је различитим разлозима – радозналошћу, усавршавањем у струци, напредовањем у послу, бољим животом... Некад су економске миграције снажне, некад се број одлазака значајно смањује, а с том појавом су се сусретале готово све земље света. Неке мање, неке више – али, пошто статистика говори да из Србије годишње оде и до 50.000 људи, пре свега младих, што је и процена Орагнизације за економску сарадњу и разој и Уједињених нација, може се рећи да из наше земље одлази превише грађана. 

– Неколико мојих колега већ је почело да ради у некој од тих земаља, неколико њих размишља о томе, а и ја сам сам близу одлуке да то урадим – каже возач камиона који већ више до деценије плату зарађује држећи волан. – Не треба се чудити што се то дешава јер страни послодавци нуде много боље зараде и услове рада него они у Србији, а пошто су нама радно место друмови и кабина камиона, односно данима смо на путу, а мало времена код куће, дилеме о томе ког послодавца изабрати, заправо, и нема. Боља зарада и услови рада и те каква су мотивација да се оде на рад у иностранство. Ипак, нисам још донео одлуку, и морам да кажем да није нимало лако у мојим годинама пресећи и отићи на рад у иностранство, иако Аустрија и није далеко. Деца су у основној школи, супруга ради, па ћу, ако донесем одлуку да одем, вероватно прво ићи сам, а онда гледати да створим ситуацију да њихов одлазак из Србије и долазак у Аустрију буде лакши.    

Д. Млађеновић