Српска мученица боља од малт-вискија и коњака

Тек кад се Срба дозвао памети постало је могуће да овдашњи „Нектар“ пазари словеначке и ине фирме и прослављене брендове, а кад се довољно опамети да уведе стандарде у производњу мученице, ракије-раке, тржишно белосветско небо ће бити граница и на том путу биће „згажени“ и великобритански острвски малт-вискији и француски коњаци.

Лепо звучи, истина, али да би до тога дошло потребно је пуно воде да протекне Дунавом и поред Апатина у којем су прошлог викенда по први пут љубитељи производње воћних дестилата, ракије, организовали своје окупљање и оцењивање њиховог труда. Јесте да су из тамошњег Удружења грађана „Чувари традиције“ стрепели од првог окупљања произвођача воћних ракија, али сама чињеница да је беспоговорни жири био обезеђен у лику проф.др Нинослава Никићевића, био је довољан да се пријаве произвођачи не само из целе Србије, већ и онога што се данас зове регион, а кадгод је Југославија био. Стотине узорака је пристигло у Апатин, не би ли се ставило на тас суда човека којег медији представљају као „доктора за ракију“ а сами произвођачи доживљавају као апостола воћних дестилата.

- Чињеница је да воћне ракије са ових простора, не само из Србије, имају потенцијал да се квалитетом успешно боре са најбољим светским брендовима малт-вискија или француских коњака, али у експанзију на тржиште треба још јако пуно улагати – посведочио нам је професор Никићевић – Захваљујући одличним сировинама имамо и феноменалних производа, беспрекорних произвођача, али неопходно је подизати стандарде квалитета, што се постиже кроз примену најсавременијих технологија. Прошло је време дединог казана и рецептуре, ако се жели ићи у корак са светом и са њим се такмичити у отвореној тржишној утакмици – савет је професора који ни у пензији не престаје да унапређује овај сегмент пољопривредно-прерађивачке индустрије.

Док се на платоу испред апатинске речне марине деле заслужена признања, права река људи тече кроз постављене штандове на којима доминирају управо произвођачи ракије. Дошли су и Апатинцима скоро комшије из Старе Моравице, ту су мајстори „љуте“ палинке из Љутова, дегустира се и нешто мекша ракија момака родом из Зенице које су ветрови југословенског грађанскоратног циркуса довели управо на обале Дунава код Апатина.

-Јесте, ми се држимо неких стандарда из старог краја, па правимо нешто „мекшу“ ракију – смеје се Гордан Станишић на провокацију о нејакој босанској мученици – Прво је почело као хоби, када смо купили воћњак и викендицу овде у околини Апатина, у викенд насељу Buyak, али како ствари стоје још мало па нећемо имати времена за посао којим се у „стварном животу“ бавимо, већ ћемо се посветити само производњи дестилата – жали се или нада (како коме драго) Гордан који је својој дестилерији дао име „Царске капи“. Кад већ Србе вечито оптужују за империјализам, нека покоре Балкан и Европу ракијом.

Тик до њих је и избором раскошан штанд са домаћинима из подавалског села Зуце за којим затичемо Миливоја-Мишу Рајковића. Има ту и меда, разног кандираног воћа, али Миша са својим синовима Дејаном и Ненадом потписује низ воћних ракија бренда „Потпис“.

- Па јес’ у праву сте, радимо сви али синови се више брину о дизајну, маркетингу и продаји – потврђује Миша са супругом наш коментар да је светски модеран изглед флаша дестилата од шљиве, кајсије, дуње и иног воћа засигурно плод креативности њихових наследника, али нас уједно и теши због наше кукњаве како је у војвођанској равници кајсија овог пролећа страдала – Па код нас се одржала, није је мраз обрао толико. Није то као кад је права година, али не бери бриге, биће ракије од кајсије, ако нигде другде а оно у дестилерији „Браћа Рајковић“ – смеје се Мишо и зове у госте кад год се под Авалом појавимо.

Да Карађорђевићи нису били „мутави“ кад су се дошавши још ономад из Брда населили у околину Тополе, сведочи и Мишов штанд-комшија Зоран Новаковић из тамошњег села Горња Трнава, човек чије су ракије, пре свега шљивке-мученице, освојиле све што се може. Управо његови производи најбоље потврђују речи проф. др Никићевића, јер је скоро увреда назвати његову ракију алкохолним пићем. То би ваљало на рецепт преписивати, а не акцизу на њу наплаћивати.

- Ево, ако морам да издвојим, то ти је ова из 2009. године. Ранка у купажи са једно 30 одсто mayarkе, па од тад одлежала у храстовом бурету. Нема премца – одаје нам тајну Зоки кад је у питању састав „мученице“ достојне богова са Олимпа.

Кад су већ били одлични домаћини, нису се Апатинци дали осрамотити ни кад су у питању њихове ракије, па не знаш да ли су боље оне Пере Хортија, Жељка Влатковића или „Чуварима традиције“ придруженог Сомборца Јордана Драшка, који са Батом Кнежевићем држи винарију и дестилерију у Станишићу крај Сомбора одакле и божанствена грапа долази. Али ипак, као прави домаћини више причају о гостима који им служе на част, него о самима себи. Па, у здравље!

         Милић Миљеновић