Srpska mučenica bolja od malt-viskija i konjaka

Tek kad se Srba dozvao pameti postalo je moguće da ovdašnji „Nektar“ pazari slovenačke i ine firme i proslavljene brendove, a kad se dovoljno opameti da uvede standarde u proizvodnju mučenice, rakije-rake, tržišno belosvetsko nebo će biti granica i na tom putu biće „zgaženi“ i velikobritanski ostrvski malt-viskiji i francuski konjaci.

Lepo zvuči, istina, ali da bi do toga došlo potrebno je puno vode da protekne Dunavom i pored Apatina u kojem su prošlog vikenda po prvi put ljubitelji proizvodnje voćnih destilata, rakije, organizovali svoje okupljanje i ocenjivanje njihovog truda. Jeste da su iz tamošnjeg Udruženja građana „Čuvari tradicije“ strepeli od prvog okupljanja proizvođača voćnih rakija, ali sama činjenica da je bespogovorni žiri bio obezeđen u liku prof.dr Ninoslava Nikićevića, bio je dovoljan da se prijave proizvođači ne samo iz cele Srbije, već i onoga što se danas zove region, a kadgod je Jugoslavija bio. Stotine uzoraka je pristiglo u Apatin, ne bi li se stavilo na tas suda čoveka kojeg mediji predstavljaju kao „doktora za rakiju“ a sami proizvođači doživljavaju kao apostola voćnih destilata.

- Činjenica je da voćne rakije sa ovih prostora, ne samo iz Srbije, imaju potencijal da se kvalitetom uspešno bore sa najboljim svetskim brendovima malt-viskija ili francuskih konjaka, ali u ekspanziju na tržište treba još jako puno ulagati – posvedočio nam je profesor Nikićević – Zahvaljujući odličnim sirovinama imamo i fenomenalnih proizvoda, besprekornih proizvođača, ali neophodno je podizati standarde kvaliteta, što se postiže kroz primenu najsavremenijih tehnologija. Prošlo je vreme dedinog kazana i recepture, ako se želi ići u korak sa svetom i sa njim se takmičiti u otvorenoj tržišnoj utakmici – savet je profesora koji ni u penziji ne prestaje da unapređuje ovaj segment poljoprivredno-prerađivačke industrije.

Dok se na platou ispred apatinske rečne marine dele zaslužena priznanja, prava reka ljudi teče kroz postavljene štandove na kojima dominiraju upravo proizvođači rakije. Došli su i Apatincima skoro komšije iz Stare Moravice, tu su majstori „ljute“ palinke iz Ljutova, degustira se i nešto mekša rakija momaka rodom iz Zenice koje su vetrovi jugoslovenskog građanskoratnog cirkusa doveli upravo na obale Dunava kod Apatina.

-Jeste, mi se držimo nekih standarda iz starog kraja, pa pravimo nešto „mekšu“ rakiju – smeje se Gordan Stanišić na provokaciju o nejakoj bosanskoj mučenici – Prvo je počelo kao hobi, kada smo kupili voćnjak i vikendicu ovde u okolini Apatina, u vikend naselju Buyak, ali kako stvari stoje još malo pa nećemo imati vremena za posao kojim se u „stvarnom životu“ bavimo, već ćemo se posvetiti samo proizvodnji destilata – žali se ili nada (kako kome drago) Gordan koji je svojoj destileriji dao ime „Carske kapi“. Kad već Srbe večito optužuju za imperijalizam, neka pokore Balkan i Evropu rakijom.

Tik do njih je i izborom raskošan štand sa domaćinima iz podavalskog sela Zuce za kojim zatičemo Milivoja-Mišu Rajkovića. Ima tu i meda, raznog kandiranog voća, ali Miša sa svojim sinovima Dejanom i Nenadom potpisuje niz voćnih rakija brenda „Potpis“.

- Pa jes’ u pravu ste, radimo svi ali sinovi se više brinu o dizajnu, marketingu i prodaji – potvrđuje Miša sa suprugom naš komentar da je svetski moderan izgled flaša destilata od šljive, kajsije, dunje i inog voća zasigurno plod kreativnosti njihovih naslednika, ali nas ujedno i teši zbog naše kuknjave kako je u vojvođanskoj ravnici kajsija ovog proleća stradala – Pa kod nas se održala, nije je mraz obrao toliko. Nije to kao kad je prava godina, ali ne beri brige, biće rakije od kajsije, ako nigde drugde a ono u destileriji „Braća Rajković“ – smeje se Mišo i zove u goste kad god se pod Avalom pojavimo.

Da Karađorđevići nisu bili „mutavi“ kad su se došavši još onomad iz Brda naselili u okolinu Topole, svedoči i Mišov štand-komšija Zoran Novaković iz tamošnjeg sela Gornja Trnava, čovek čije su rakije, pre svega šljivke-mučenice, osvojile sve što se može. Upravo njegovi proizvodi najbolje potvrđuju reči prof. dr Nikićevića, jer je skoro uvreda nazvati njegovu rakiju alkoholnim pićem. To bi valjalo na recept prepisivati, a ne akcizu na nju naplaćivati.

- Evo, ako moram da izdvojim, to ti je ova iz 2009. godine. Ranka u kupaži sa jedno 30 odsto mayarke, pa od tad odležala u hrastovom buretu. Nema premca – odaje nam tajnu Zoki kad je u pitanju sastav „mučenice“ dostojne bogova sa Olimpa.

Kad su već bili odlični domaćini, nisu se Apatinci dali osramotiti ni kad su u pitanju njihove rakije, pa ne znaš da li su bolje one Pere Hortija, Željka Vlatkovića ili „Čuvarima tradicije“ pridruženog Somborca Jordana Draška, koji sa Batom Kneževićem drži vinariju i destileriju u Stanišiću kraj Sombora odakle i božanstvena grapa dolazi. Ali ipak, kao pravi domaćini više pričaju o gostima koji im služe na čast, nego o samima sebi. Pa, u zdravlje!

         Milić Miljenović