Синдикати су преживели транзицију, али - као губитници

За нека предузећа која чине стратешке компаније држава тражи стратешке партнере, модел приватизације, а нека ће морати бити приватизована на тендеру или завршити у стечају. Све у свему, држава ће у наредних годину-две завршити процес приватизације. Нема званичних податка колико је укупно радника у Србији остало без радног места током вишедеценијског процеса приватизације и транзиције, али помиње се бројка и до пола милиона запослених.

Дуготрајна и болна транзиција оставила је дубок траг на синдикате и то до те мере да се данас расправља о томе кога они на крају економске транзције представљају и за шта се залажу? Професор Економског факултета у Београду Михаил Арандаренко обајашњава за “Дневник” да су синдикати у Србију преживели транзицију, али да се за њих – као и за многе грађане – може рећи да су губитници у том процесу.

Једино су синдикати у јавном саектору и синдикати у неким већим приватизованим предузећима сачували какав-такав утицај. С обзиром на то да је наш јавни сектор прилично велик, подаци о стопи синдикализованости – која се процењује на око 30 одсто запослених за плату, не показују сву дубину кризе у којој се наши синдикати налазе. С друге стране, друштвени утицај синдиката све је слабији. У односу на друге актере на јавној сцени они су чешће на правој страни, али нису у стању то да претворе у већи углед и снажнију позицију у јавности, оцењује професор Арандаренко.

По његовом мишљењу, није ни чудо што су синдикати остали најјачи у секторима који су се најмање трансформисали, попут образовања, здравства или великих државних система као што је ЕПС.

Остатак економије прошао је кроз тектонске промене. И мало старих друштвених предузећа прошло је кроз приватизацију релативно безболно. То су углавном била предузећа која су приватизована кроз модел инсајдерске приватизације што значи да је модел приватизације продајом примењиван од почетка 2000-тих био додатни фактор који је смањио моћ синдиката у приватном сектору. Назјад, пуно зависи од става државе као најмоћнијег партнера у СЕС-у. Од почетка транзиције до данас, политичарима су одговарали слаби синдикати, тако да је наш систем колективног преговарања сада врло слаб на националном нивоу, сматра Арандаренко.

Процес слабљења синдиката и у економски развијеним земљама траје већ више деценија, указује наш саговорник, а на на њега је утицало више фактора.

Први је идеологија неолиберализма која је завладала Британијом и САД још крајем седамдесетих година прошлог века, да би се у доброј мери проширила и на континенталну Европу у каснијијм деценијама. Додатни замах добила је са падом Берлинског зида, јер су источноевропске земље пригрлиле ту идеологију са пуно ентузијазма. Док је држава била у партнерству са синдикатима, они су били снажнији него кад је почела да систематски сузбија њихов утицај, сматра Арандаренко.

Вероватно још важније, додоаје наш саговорник, технолошки прогрес је постепено мењао карактер радне снаге, да би га данас трансформисао до непрепознавања.

Уместо квинтесенцијалних милитантних фабричких радника из седамдесетих, данашњи типични запослени су аутоматизовани, раде у сектору услуга и далеко теже их је организовати. Нова дигитална ера то само још додатно потцртава, вели Арандаренко.

Наш саговорник указује и да све већи отпор растућој неједнакости која погађа презадужену и све незадовољнију “средњу класу” односно радно становништво у развијеним земљама, заправо отвара нове могућности за оживљавање улоге синдиката.

Фундаментална истина која представља економски рационално оправдање за постојање синдиката јесте да запослени као појединац и фирма која га запошљава немају једнаку преговарачку снагу.  Синдикат има потенцијал да уједини те аутоматизоване запослене у респектабилну снагу, истиче Арандаренко.

Према његовим речима, на неки начин смо и “жртва” успеха у привлачењу страних директних инвестиција стратегијом која се делимично заснивала на смањивању радничких права и зарада. Жао ми је што је велика већина мојих колега економиста подржала брзоплето доношење Закона о раду 2014. године, што се то показало као кратковида стратегија. Да би поништила негативне ефекте тих мера које су обесхрабриле домаћу понуду рада, сада Влада има стратегију брзог повећања минималне зараде. По мом мишљењу, највећи проблем нашег тржишта рада су у погрешно постављеном систему опорезивања, социјалног осигурања и социјалних давања. Због њих су плате запослених у реалном сектору мале, а трошкови рада велики за послодавце, закључује Арандаренко.

Љубинка Малешевић