Sindikati su preživeli tranziciju, ali - kao gubitnici

Za neka preduzeća koja čine strateške kompanije država traži strateške partnere, model privatizacije, a neka će morati biti privatizovana na tenderu ili završiti u stečaju. Sve u svemu, država će u narednih godinu-dve završiti proces privatizacije. Nema zvaničnih podatka koliko je ukupno radnika u Srbiji ostalo bez radnog mesta tokom višedecenijskog procesa privatizacije i tranzicije, ali pominje se brojka i do pola miliona zaposlenih.

Dugotrajna i bolna tranzicija ostavila je dubok trag na sindikate i to do te mere da se danas raspravlja o tome koga oni na kraju ekonomske tranzcije predstavljaju i za šta se zalažu? Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko obajašnjava za “Dnevnik” da su sindikati u Srbiju preživeli tranziciju, ali da se za njih – kao i za mnoge građane – može reći da su gubitnici u tom procesu.

Jedino su sindikati u javnom saektoru i sindikati u nekim većim privatizovanim preduzećima sačuvali kakav-takav uticaj. S obzirom na to da je naš javni sektor prilično velik, podaci o stopi sindikalizovanosti – koja se procenjuje na oko 30 odsto zaposlenih za platu, ne pokazuju svu dubinu krize u kojoj se naši sindikati nalaze. S druge strane, društveni uticaj sindikata sve je slabiji. U odnosu na druge aktere na javnoj sceni oni su češće na pravoj strani, ali nisu u stanju to da pretvore u veći ugled i snažniju poziciju u javnosti, ocenjuje profesor Arandarenko.

Po njegovom mišljenju, nije ni čudo što su sindikati ostali najjači u sektorima koji su se najmanje transformisali, poput obrazovanja, zdravstva ili velikih državnih sistema kao što je EPS.

Ostatak ekonomije prošao je kroz tektonske promene. I malo starih društvenih preduzeća prošlo je kroz privatizaciju relativno bezbolno. To su uglavnom bila preduzeća koja su privatizovana kroz model insajderske privatizacije što znači da je model privatizacije prodajom primenjivan od početka 2000-tih bio dodatni faktor koji je smanjio moć sindikata u privatnom sektoru. Nazjad, puno zavisi od stava države kao najmoćnijeg partnera u SES-u. Od početka tranzicije do danas, političarima su odgovarali slabi sindikati, tako da je naš sistem kolektivnog pregovaranja sada vrlo slab na nacionalnom nivou, smatra Arandarenko.

Proces slabljenja sindikata i u ekonomski razvijenim zemljama traje već više decenija, ukazuje naš sagovornik, a na na njega je uticalo više faktora.

Prvi je ideologija neoliberalizma koja je zavladala Britanijom i SAD još krajem sedamdesetih godina prošlog veka, da bi se u dobroj meri proširila i na kontinentalnu Evropu u kasnijijm decenijama. Dodatni zamah dobila je sa padom Berlinskog zida, jer su istočnoevropske zemlje prigrlile tu ideologiju sa puno entuzijazma. Dok je država bila u partnerstvu sa sindikatima, oni su bili snažniji nego kad je počela da sistematski suzbija njihov uticaj, smatra Arandarenko.

Verovatno još važnije, dodoaje naš sagovornik, tehnološki progres je postepeno menjao karakter radne snage, da bi ga danas transformisao do neprepoznavanja.

Umesto kvintesencijalnih militantnih fabričkih radnika iz sedamdesetih, današnji tipični zaposleni su automatizovani, rade u sektoru usluga i daleko teže ih je organizovati. Nova digitalna era to samo još dodatno potcrtava, veli Arandarenko.

Naš sagovornik ukazuje i da sve veći otpor rastućoj nejednakosti koja pogađa prezaduženu i sve nezadovoljniju “srednju klasu” odnosno radno stanovništvo u razvijenim zemljama, zapravo otvara nove mogućnosti za oživljavanje uloge sindikata.

Fundamentalna istina koja predstavlja ekonomski racionalno opravdanje za postojanje sindikata jeste da zaposleni kao pojedinac i firma koja ga zapošljava nemaju jednaku pregovaračku snagu.  Sindikat ima potencijal da ujedini te automatizovane zaposlene u respektabilnu snagu, ističe Arandarenko.

Prema njegovim rečima, na neki način smo i “žrtva” uspeha u privlačenju stranih direktnih investicija strategijom koja se delimično zasnivala na smanjivanju radničkih prava i zarada. Žao mi je što je velika većina mojih kolega ekonomista podržala brzopleto donošenje Zakona o radu 2014. godine, što se to pokazalo kao kratkovida strategija. Da bi poništila negativne efekte tih mera koje su obeshrabrile domaću ponudu rada, sada Vlada ima strategiju brzog povećanja minimalne zarade. Po mom mišljenju, najveći problem našeg tržišta rada su u pogrešno postavljenom sistemu oporezivanja, socijalnog osiguranja i socijalnih davanja. Zbog njih su plate zaposlenih u realnom sektoru male, a troškovi rada veliki za poslodavce, zaključuje Arandarenko.

Ljubinka Malešević