Крила ветрењачама сломили ветрови модерних млинова
Ветрењаче и суваче у Војводини, али и шире на простору Паноније у прошлости су у овој житници имале значајно место, али су их прегазиле модерније технологије млинске индустрије.
Некада су се у војвођанској равници моћним крилима шепуриле 282 ветрењаче, од којих је остало свега 11. Крила ветрењачама сломили су нови млинови, а нестале су и суваче, млинови на коњски погон. Од 252 суваче, колико је било млинова на коњски погон само у Великокикиндском диштрикту 1847. године, опстала је као етнографски објекат, део народне градитељске баштине од непроцењивог значаја, као једно од препознатљивих обејелжја највећег града на северу Баната.
За градњу ветрењача коришћени су черпић и цигла. За подизање једне ветрењаче коришћено је 200.000 до 500.000 цигала, а најквалитетнија дрвена грађа од око тридесетак кубика, колико треба за једну, довожена је са Карпата. Међу ветрењачама које одолевају зубу времена у највећем сјају је она у Бечеју, која више не меље жито и кукуруз јер ју је садашњи власник претворио у ексклузивни угоститељски локал „Дон Кихот“. Има у томе симболике, јер залагање за очување ветрењача “Војвођанских дивова”, како су их некада из поштовања звали, заиста је донкихотовско. Остале ветрењаче се налазе у Госпођинцима, Чуругу, Меленцима, Белом Блату, Бачкој Тополи, Орому, Оборњачи, Суботици, Карађорђеву и Гунарошу, док се у Срему задржала једино у грбу села Војке.
Ветрењача у Орому, на северу Бачке, и сувача у Кикинди, на северу Баната, нашле су се на “Путу млинова” пројекта прекограничне сарадње “Млинови који мељу, путеви који спајају”, који се реализује у оквиру донаторског програма Intеrrеg - ИПА-ЦБЦ Мађарска-Србија. Укупна вредност пројекта је 514.852 евра, од чега Европска унија суфинансира 437.624 евра.
Водећи партнер у реализацији пројекта је Музеј Кишкун из Кишхунфелеђхазе (Мађарска), од партнера из северног суседства са којима се сарадња одвија под мотом “Добри суседи стварају заједничку будућност” укључени су Историјски меморијални парк Опустасер и град Ходмезевашархеј, а на прекограничном тематском путу под знаком млинова и ветрењача са наше стране су партнери Месна заједница Ором из кањишке општине и Народни музеј Кикинда. Удео МЗ Ором и Народног музеја Кикинда у овом пројекту је 101.852 евра од чега је 85 посто донација из ЕУ.
Ветрењача “Бајус” у Орому изграђена је 1869. године од цигле, а покретала се уз помоћ огромних дрвених греда и ветра. Радила је све до шездесетих година прошлог века, након чега је препуштена зубу времена, а околни салаши су порушени. Било је покушаја месних ловаца да јој они дају нови садржај у функцији ловног туризма, па је 1986. урађен план за ревитализацију, међутим, због недостатка новца радови нису завршени.
У близини ветрењаче се налази базен за купање, хиподром и простор за разна догађања у летњој сезони, а пошто је прешла у власништво МЗ Ором, последњих неколико година се ради на инфраструктурном уређењу простора око ветрењаче. Ту је већ шест година заредом трећег викенда у августу приређиван међународни “Малом фестивал” или “Фестивал ветрењача” на коме се окупља више хиљада младих из наше земље и окружења, а одржавају се и креативни стваралачки кампови.
Председник МЗ Ором Роберт Леко каже да је прошле године највише урађено када је набављена опрема битна за организовање манифестација. Учесници волонтерског кампа изградили су терасу за летња дешавања, започети су и радови на уређењу кухиње на отвореном од еколошких материјала, набављена је мобилна дрвена ограда од 600 метара за потребе организовања манифестација. Купљена је и комплетна професионална опрема за озвучење, а управо је завршена изградња два мокра чвора са тоалетима и тушевима…
- Све активности и улога МЗ Ором у овом пројекту су везани за туристичке амбиције нашег места, да створимо један пријатан, примамљив и одржив амбијент поред објекта ветрењаче - наглашава Роберт Леко, додајући да ће се ових дана наставити са пошумљавањем овог комплекса.
Кикиндска сувача је саграђена 1899. године и једини је сачувани млин на коњски погон у Србији, а у Европи су сачуване још по једна сувача у Сарвашу (Мађарска) и Отоку (Хрватска). Суваче су грађене пре ветрењача, па их је у Кикинди 1847. било 51, а у тадашњем Великокикиндском диштрикту пет пута више. У сувачу која је сачувана је својевремено пренет стари мехнизам купљен у Падеју и до Другог светског рата је била у власништву локалних задругара, а пред почетак рата продата је Немцу Гашпару Кримеру. Престала је са радом 1945. када је национализована. Велико коло у сувачи су покретали упрегнути коњи, најмање један и највише пет, а пар коња је за један сат могао да самеље 100 килограма жита.
Народни музеј Кикинда средства из овог пројекта користи за прикључке струје, воде и канализације, а пројектом је предвиђена изградња објекта мањих димензија у дну дворишта. Сувача је својеврсни споменик народног градитељства и има статус непокретног културног добра од изузетног значаја за Републику Србију, па ће се уредити млинарова соба, планира се рестаурација комплетног дрвеног механизма суваче, али и свих осталих дрвених делова…
Циљ пројекта прекогрнаичне сарадње је да се створи занимљива међународна рута, с акцентом на сачуване и рехабилитоване млинове, па се у дворишту Музеја Кишкун у Кишкунфелеђхази ревитализује ветрењача, а на обнови ветрењача се ради и на простору Историјско меморијалног парка Опустасер у Мађарској.
Текст и фото: Милорад Митровић