Гужва око чашице због акциза: Шљивовица скупља, виски јефтинији?

За ракије од воћа плаћа се акциза од 125,98 динара по литру, док је за алкохолна пића од житарица, где спада виски, тај намет виши и износи 321 динар.

И док они који увозе алкохолна пића сматрају да би акциза требало да буде иста, домаћи произвођачи указују на то да би због тога могла бити угрожена производња домаће ракије – посебно оних произвођача који послују легално – јер би цена домаће ракије била виша, а тај притисак би они веома тешко могли издржати.

Иако изједначавање акциза у тој области не треба очекивати од почетка наредне године, сигурно је да ће се то десити јер је то једна од обавеза које Србија мора да испуни на путу ка Европској унији.

Увозници и дистрибутери алкохола покренули су инцијативу за изједначавање акциза по литру апсолутног алкохола, што би могло довести до пада акциза за нека алкохолна пића па би нека вероватно била јефтинија, каже секретар за трговину у Привредној комори Србије Жарко Малиновић

Уз изједначавање акцизе, несумњиво је да би цена ракије на домаћем  тржишту била виша, а домаћа ракија била би мање конкурентна.

Да би се заштитила домаћа производња, произвођачи ракије основали су Удружење „Српска ракија”, а члан Управног одбора тог удружења и сувласник познате домаће дестилерије из Војводине Мирослав Кнежевић каже да домаћу производњу ракије треба заштитити, а да акцизна политика није једини начин да се то уради.

Потребано је да држава обезбеди заштиту домаће производње, а само нижа акциза није довољна, наводи Кнежевић.

Како каже, свако повећање акцизе утицало би на повећање крајње цене производа, што није добро.

Ипак, чак и уз повећање, односно изједначаавње акциза, али истовремено и бољу контролу, резултати би могли бити добри јер би то могло допринети вишем квалитету, јачој, али и здравој конкуренцији, и смањењу сивог тржишта, поручио је Кнежевић.

По његовим речима, на домаћем тржишту много је оних који су у  сивој зони, а има и произвођача који производ, који пласирају на тржиште, с намером декларишу као природну ракију – а она то није. Зато је за бољи квалитет потребно да се поштују важећи закони у тој области јер би, уз смањење сивог тржишта, истиче Кнежевић, на добитку били и потрошачи, који би били сигурни у то да је производ који купују задовољио све потребне параметре. 

Шта све чини цену?

У неким продавницма могу се наћи ракије које коштају мање од 300 динара литар, па практично око 40 одсто цене коју потрошач плаћа заправо одлази на акцизу.

То наравно, није једини трошак који је саставни део цене јер су њен део и порез на додату вредност и трговачка маржа, амбалажа и етикета, транспортни трошкови...

Велико је питање колико је реално да је ракија која толико кошта заиста ракија од воћа, или су избегнути многи трошкови које легални произвођачи плаћају.

Није неуобичајено да се на тржишту под именом/декларацијом воћне ракије заправо пласира нешто сасвим друго – алкохолно пиће с додатком арома. Дакле, декларација не одговара истини, они који то чине то знају и свесно потрошаче доводе у заблуду, каже Кнежевић. Колико се ракије произведене у Србији прода у сивој зони, а колико је оне у леглним токовима, тешко је рећи, али је извесно да је далеко више оних који то алкохолно пиће производе и продају, а да при томе не плаћају акцизе.

Наравно, није реч о производњи ракије за сопствену потрошњу, што је део традиције у Србији, већ о онима који ракију производе и пласирају у ресторанима, кафићима, на пијацама, избегавајући плаћање обавеза према држави.

Д. Млађеновић