Gužva oko čašice zbog akciza: Šljivovica skuplja, viski jeftiniji?

Za rakije od voća plaća se akciza od 125,98 dinara po litru, dok je za alkoholna pića od žitarica, gde spada viski, taj namet viši i iznosi 321 dinar.

I dok oni koji uvoze alkoholna pića smatraju da bi akciza trebalo da bude ista, domaći proizvođači ukazuju na to da bi zbog toga mogla biti ugrožena proizvodnja domaće rakije – posebno onih proizvođača koji posluju legalno – jer bi cena domaće rakije bila viša, a taj pritisak bi oni veoma teško mogli izdržati.

Iako izjednačavanje akciza u toj oblasti ne treba očekivati od početka naredne godine, sigurno je da će se to desiti jer je to jedna od obaveza koje Srbija mora da ispuni na putu ka Evropskoj uniji.

Uvoznici i distributeri alkohola pokrenuli su incijativu za izjednačavanje akciza po litru apsolutnog alkohola, što bi moglo dovesti do pada akciza za neka alkoholna pića pa bi neka verovatno bila jeftinija, kaže sekretar za trgovinu u Privrednoj komori Srbije Žarko Malinović

Uz izjednačavanje akcize, nesumnjivo je da bi cena rakije na domaćem  tržištu bila viša, a domaća rakija bila bi manje konkurentna.

Da bi se zaštitila domaća proizvodnja, proizvođači rakije osnovali su Udruženje „Srpska rakija”, a član Upravnog odbora tog udruženja i suvlasnik poznate domaće destilerije iz Vojvodine Miroslav Knežević kaže da domaću proizvodnju rakije treba zaštititi, a da akcizna politika nije jedini način da se to uradi.

Potrebano je da država obezbedi zaštitu domaće proizvodnje, a samo niža akciza nije dovoljna, navodi Knežević.

Kako kaže, svako povećanje akcize uticalo bi na povećanje krajnje cene proizvoda, što nije dobro.

Ipak, čak i uz povećanje, odnosno izjednačaavnje akciza, ali istovremeno i bolju kontrolu, rezultati bi mogli biti dobri jer bi to moglo doprineti višem kvalitetu, jačoj, ali i zdravoj konkurenciji, i smanjenju sivog tržišta, poručio je Knežević.

Po njegovim rečima, na domaćem tržištu mnogo je onih koji su u  sivoj zoni, a ima i proizvođača koji proizvod, koji plasiraju na tržište, s namerom deklarišu kao prirodnu rakiju – a ona to nije. Zato je za bolji kvalitet potrebno da se poštuju važeći zakoni u toj oblasti jer bi, uz smanjenje sivog tržišta, ističe Knežević, na dobitku bili i potrošači, koji bi bili sigurni u to da je proizvod koji kupuju zadovoljio sve potrebne parametre. 

Šta sve čini cenu?

U nekim prodavnicma mogu se naći rakije koje koštaju manje od 300 dinara litar, pa praktično oko 40 odsto cene koju potrošač plaća zapravo odlazi na akcizu.

To naravno, nije jedini trošak koji je sastavni deo cene jer su njen deo i porez na dodatu vrednost i trgovačka marža, ambalaža i etiketa, transportni troškovi...

Veliko je pitanje koliko je realno da je rakija koja toliko košta zaista rakija od voća, ili su izbegnuti mnogi troškovi koje legalni proizvođači plaćaju.

Nije neuobičajeno da se na tržištu pod imenom/deklaracijom voćne rakije zapravo plasira nešto sasvim drugo – alkoholno piće s dodatkom aroma. Dakle, deklaracija ne odgovara istini, oni koji to čine to znaju i svesno potrošače dovode u zabludu, kaže Knežević. Koliko se rakije proizvedene u Srbiji proda u sivoj zoni, a koliko je one u leglnim tokovima, teško je reći, ali je izvesno da je daleko više onih koji to alkoholno piće proizvode i prodaju, a da pri tome ne plaćaju akcize.

Naravno, nije reč o proizvodnji rakije za sopstvenu potrošnju, što je deo tradicije u Srbiji, već o onima koji rakiju proizvode i plasiraju u restoranima, kafićima, na pijacama, izbegavajući plaćanje obaveza prema državi.

D. Mlađenović