Док 120.000 људи неће да ради, 200.000 иде на два посла

У бројкама то значи да од 727.000 младих у Србији 453.600 иде у средњу школу или на факултет, 153.000 је запослено, док око 120.000 не ради ништа.

Сваки шести млади у Србију од 15 до 24 године нити ради нити се школују, показују подаци РСЗ што преведено у бројку значи да чак око 120.000 или 16,5 одсто њих не ради ништа. У анализи РСЗ истичу да је проценат младих у доби од 15 до 24 године који је потпуно неактивно незнатно се лане повећао у односу на 2017. годину. Највише младих који нити ради нити се школује има у Јужној и источној Србије, делу наше државе где је истовремено и највећа незапосленост. Посебно је аларматан податак анализе РСЗ што у тој категорији има 35.000 или 6,8 одсто оних који имају завршену само основну школу и немају никакве квалификације. У анализи РСЗ истиче се да нешто више од петине младих у Србији – 153.400 је запослено, с тим што је 110.700 формално у радном односу, док је око 42.700 активно у пољопривреди, породичним пословима или зарађује на неки други начин.

Подаци Еуростата о младима који нити раде нити иду у школу су још поразнији, јер се у као стопа таквих у Србији процењује на 24,1 одсто или скоро сваким четвртим. По том проценту Србија је много боља од држава сличних њој, рецимо од Црне Горе и Северне Македоније, али је зато знато гора од скоро свих земаља ЕУ.

Да посла има чак и за оне који немају квалификације показују подаци НСЗ из којих произилази да је последњих година највећа потражња управо за неквалификованим радницима односно онима који нису завршили основну школу или мало више од ње. Одмах иза њих су они са завршеном средњом школом који уз мању доквалификацију данас на српском тржишту рада могу лакше да се запосле него факултетлије. Поготово лако и за пристојну плату могу да се запосле млади који имају завршене занате.

По мишљењу Александре Јанковић, прихолога, ови поражавајући подаци о младима који немају жељу нити да уче нити да било шта раде у животу уславном су последица тога да они неће да прихвате послове који су мање плаћени од износа за који они сматрају да је вредан. Другим речима, да сматрају да је боље да седе него да раде за мале паре.

Уз то они неће ни да улажу у своје образовање, да прихвате понуде за доквалификацију или праквалификацију, па се онда, како је истакла и Александра Јанковић, поставља и питање од чега живе. По њемом мишљењу издржавају их родитељи, који их у већини случајева подржавају у свим одлукама и саветују погрешно.

Сви ти људи немају радну дисциплину, не живе здраво и нормално. Ко год је вредан и има жељу, може да нађе некакав посао, па макар привремени, истакла је Јанковић.

Да посла има и да нема оправданих разлога да се нити школује нити ради потврђује и чињеница, коју је недавно објавио Еуростат, да је у Србији за протеклих осам година повећан укупан број запослених са два посла са 107,6 хиљада – колико је било 2010. на 194,4 хиљаде колико их је било лане.

У ЕУ је број људи који обавља додатан посао повећан за 13,8 одсто од 2010. до 2018.године односно са 8,05 на 9,24 милиона. Значи, осим што се од 2010. просечан радни век продужио за 1,6 година, истовремено се повећао број лица који ради два посла. Србија предњачи у овим показатељима: Радни век је продужен за 3,4 године, али смо зато имали највећи релативан пораст броја људи који раде додатни посао: раст од импресивних 79,9 у узрасту од 15 до 64 године, а за чак 80,7 одсто ако се рачунају сви од 15 до 74 године, објаснио је економиста Мирослав Здравковић, додајући да рачуница показује да је за осам година у Србији број оних који раде два посла повећан за 92,5 одсто.

Љ. Малешевић