Наше зовемо тајкунима, а туђима се улагујемо

у много већем броју него до сада. То је, ваљда, јасно свима и ту дилеме не би смело да буде. Исто тако није добро ни да се одмерава да ли су бољи страни или домаћи инвеститори, под условом да их држава на исти начин третира с једне стране, а с друге да они испуњавају све оно на чега су се обавезали.

Српски премијер Александар Вучић је на тек завршеном “српском Давосу” на Копаонику рекао да на“Балкану поново постоји неко лудили против странаца, иако су страни инвеститори генератор раста”. Додао је и тврдњу да су за све што је урађено на запошљавању нових радника заправо заслужни страни инвеститори, те да би одбијање странаца довело земљу у глад.

– Боље је да некада неко изнесе део добити из наше земље него да га уопште нема – поручио је премијер.

За директора компаније “Моји брендови” Андреја Јовановића страни инвеститори су, ипак, много повлашћенији. И њих нико не зове тајкунима.

– Време је да се раскрсти са прошлошћу и да се разбију предрасуде о тајкунима. Стално сам тражио да ми то преведу, али, на жалост, код нас постоји перцепција негативног када се о тој теми говори. Они који су се огрешили треба да одговарају, а они који раде поштено треба да наставе да раде свој посао. И да се већ разбију те предрасуде о тајкунима. Уосталом, ни страни инвеститори неће да улажу у Србију уколико не нађу доброг локалног партнера – поручио је Јовановић.

Економиста проф. др Љубодраг Савић каже за “Дневник” да заиста постоји “лудило” према страним инвеститорима , али да је оно “неговано”, као што постоје и предрасуде да су наши тајкуни гори од оних који долазе са стране.

– Срби релативно често имају обичај да странце много више цене него и саме себе. У том смислу некако све што нам долази са Запада чини се много боље него што је наше. С друге стране, израз тајкун у Србији је поприлично погрдан и служи за означавање оних људи који су стекли огромно богатство у протекле две деценије, односно у време српске транзиције. И неспорно је да постоји одиум према тим људима, јер је већина у Србији свесна чињенице да је данас мало богатих који су своје богатство зарадили на легалан и поштен начин. То су те две крајности које опредељују наше грађане – објашњава професор Савић.

Наш саговорник наглашава да нас зато много више боли када је реч о тајкунима у Србији, него када дође неки страни инвеститор за којег не знају ни како је стекао имовину, ни чиме се бави или се бавио, из простор разлога што смо нашег осетили на сопственој кожи, а туђи нас се не тиче.

– Због тога рађе прихватамо страног богаташа него свог, јер нашем не праштамо оно што је учинио и што смо осетили. Међутим, ми не знамо ни колико заиста има правих страних инвеститора у Србији, а камоли ко су они и није ли неко од њих у матичној земљи такође назван тајкуном или олигархом. Мада све то, на крају крајева, и не би требало да нас занима. Јер, важно је да они поштују економски и привредни систем Србије. Ако то раде како треба, онда немамо право да тражимо “длаку у јајету”, јер ако би их стављали под исту лупу као домаће тајкуне, онда бисмо их све отерали – каже Савић.

По његовој оцени, „лудилу” које постоји према странцима доприносе и сами креатори економске политике, сталним наглашавањем да бисмо без страних инвеститора били “гладни и жедни” и да су једино они ти који ће препородити Србију. Због тога их стало и помињу, па и обећавају њихов долазак у много већем броју него што се то остварује. А већ сама глорификација страних инвеститора изазива хаос у људским главама.

– Тај несклад између најаве доласка страних инвеститора, њиховог значаја и утицаја на економску политику, те с друге стране њихов изостанак, прави и у глави обичног света “лудило”. С друге стране, потпуно је природно да када богати домаћи људи неће да улажу и инвестирају, да на њихово место долазе они који то желе. Страни инвеститори користе “празан” простор који је настао зато што наши богати људи неће да се баве производњом, јер је већина њих своје богатство стекла на увозу, курсу динара, трговини, разним услугама – објашњава Савић.

Сасвим друга прича је, наставља наш саговорник, да ли би страни инвеститори који су уложили у Србији требало другачије да вреднују наше раднике с обзиром на субвенције и услове које добијају од државе постављајући одмах контрапитање да ли би, када би нам све било по вољи, онда уопште странци код нас долазили.

– Рачунао сам да корејска “Јура”, која ради у Сремској Рачи, а којој је држава дала 10.000 евра по новоотвореном радном месту, од тих дотација има довољно новца за 3-3,5 године да исплаћује радницима минималну плату увећану за 20 одсто, колико је законска обавеза  – наводи Савић. – Но, то није на њима већ на нашој држави, која је на све пристала. Странци добро знају да када држави “гори под ногама” могу да добију услове за бизнис који њима највише одговарају и то обилато користе. А наша држава нема избора: пристаје на све што страни инвеститори траже и чак мора да понуди више од земаља у окружењу које имају исти проблем и дају разне погодности. Дакле, страни инвеститори су ти који диктирају услове, а у таквим условима тешко да држава може да се бори и за радничке плате.

Љубинка Малешевић

Плате јесу мале, али некима је и мало много

Добар део страних компанија запосленима даје минималну плату уз неко незнатно повећање, што на неки начин изазива незадовољство српског радника према страним инвеститорима, оцењује Савић. „Тачно је да се од тако мале плате не може живети, али из угла незапосленог који годинама тражи посао и не може да га нађе, то има другачију димензију. Он би радио и за тај новац, само да има нека примања. Опет, новац који држава даје страним инвеститорима на име субвенција за запошљавање је заправо новац свих грађана Србије, па би било добро да онда бар запослени имају плату од које могу пристојно да живе”, каже Савић.