Naše zovemo tajkunima, a tuđima se ulagujemo

u mnogo većem broju nego do sada. To je, valjda, jasno svima i tu dileme ne bi smelo da bude. Isto tako nije dobro ni da se odmerava da li su bolji strani ili domaći investitori, pod uslovom da ih država na isti način tretira s jedne strane, a s druge da oni ispunjavaju sve ono na čega su se obavezali.

Srpski premijer Aleksandar Vučić je na tek završenom “srpskom Davosu” na Kopaoniku rekao da na“Balkanu ponovo postoji neko ludili protiv stranaca, iako su strani investitori generator rasta”. Dodao je i tvrdnju da su za sve što je urađeno na zapošljavanju novih radnika zapravo zaslužni strani investitori, te da bi odbijanje stranaca dovelo zemlju u glad.

– Bolje je da nekada neko iznese deo dobiti iz naše zemlje nego da ga uopšte nema – poručio je premijer.

Za direktora kompanije “Moji brendovi” Andreja Jovanovića strani investitori su, ipak, mnogo povlašćeniji. I njih niko ne zove tajkunima.

– Vreme je da se raskrsti sa prošlošću i da se razbiju predrasude o tajkunima. Stalno sam tražio da mi to prevedu, ali, na žalost, kod nas postoji percepcija negativnog kada se o toj temi govori. Oni koji su se ogrešili treba da odgovaraju, a oni koji rade pošteno treba da nastave da rade svoj posao. I da se već razbiju te predrasude o tajkunima. Uostalom, ni strani investitori neće da ulažu u Srbiju ukoliko ne nađu dobrog lokalnog partnera – poručio je Jovanović.

Ekonomista prof. dr Ljubodrag Savić kaže za “Dnevnik” da zaista postoji “ludilo” prema stranim investitorima , ali da je ono “negovano”, kao što postoje i predrasude da su naši tajkuni gori od onih koji dolaze sa strane.

– Srbi relativno često imaju običaj da strance mnogo više cene nego i same sebe. U tom smislu nekako sve što nam dolazi sa Zapada čini se mnogo bolje nego što je naše. S druge strane, izraz tajkun u Srbiji je poprilično pogrdan i služi za označavanje onih ljudi koji su stekli ogromno bogatstvo u protekle dve decenije, odnosno u vreme srpske tranzicije. I nesporno je da postoji odium prema tim ljudima, jer je većina u Srbiji svesna činjenice da je danas malo bogatih koji su svoje bogatstvo zaradili na legalan i pošten način. To su te dve krajnosti koje opredeljuju naše građane – objašnjava profesor Savić.

Naš sagovornik naglašava da nas zato mnogo više boli kada je reč o tajkunima u Srbiji, nego kada dođe neki strani investitor za kojeg ne znaju ni kako je stekao imovinu, ni čime se bavi ili se bavio, iz prostor razloga što smo našeg osetili na sopstvenoj koži, a tuđi nas se ne tiče.

– Zbog toga rađe prihvatamo stranog bogataša nego svog, jer našem ne praštamo ono što je učinio i što smo osetili. Međutim, mi ne znamo ni koliko zaista ima pravih stranih investitora u Srbiji, a kamoli ko su oni i nije li neko od njih u matičnoj zemlji takođe nazvan tajkunom ili oligarhom. Mada sve to, na kraju krajeva, i ne bi trebalo da nas zanima. Jer, važno je da oni poštuju ekonomski i privredni sistem Srbije. Ako to rade kako treba, onda nemamo pravo da tražimo “dlaku u jajetu”, jer ako bi ih stavljali pod istu lupu kao domaće tajkune, onda bismo ih sve oterali – kaže Savić.

Po njegovoj oceni, „ludilu” koje postoji prema strancima doprinose i sami kreatori ekonomske politike, stalnim naglašavanjem da bismo bez stranih investitora bili “gladni i žedni” i da su jedino oni ti koji će preporoditi Srbiju. Zbog toga ih stalo i pominju, pa i obećavaju njihov dolazak u mnogo većem broju nego što se to ostvaruje. A već sama glorifikacija stranih investitora izaziva haos u ljudskim glavama.

– Taj nesklad između najave dolaska stranih investitora, njihovog značaja i uticaja na ekonomsku politiku, te s druge strane njihov izostanak, pravi i u glavi običnog sveta “ludilo”. S druge strane, potpuno je prirodno da kada bogati domaći ljudi neće da ulažu i investiraju, da na njihovo mesto dolaze oni koji to žele. Strani investitori koriste “prazan” prostor koji je nastao zato što naši bogati ljudi neće da se bave proizvodnjom, jer je većina njih svoje bogatstvo stekla na uvozu, kursu dinara, trgovini, raznim uslugama – objašnjava Savić.

Sasvim druga priča je, nastavlja naš sagovornik, da li bi strani investitori koji su uložili u Srbiji trebalo drugačije da vrednuju naše radnike s obzirom na subvencije i uslove koje dobijaju od države postavljajući odmah kontrapitanje da li bi, kada bi nam sve bilo po volji, onda uopšte stranci kod nas dolazili.

– Računao sam da korejska “Jura”, koja radi u Sremskoj Rači, a kojoj je država dala 10.000 evra po novootvorenom radnom mestu, od tih dotacija ima dovoljno novca za 3-3,5 godine da isplaćuje radnicima minimalnu platu uvećanu za 20 odsto, koliko je zakonska obaveza  – navodi Savić. – No, to nije na njima već na našoj državi, koja je na sve pristala. Stranci dobro znaju da kada državi “gori pod nogama” mogu da dobiju uslove za biznis koji njima najviše odgovaraju i to obilato koriste. A naša država nema izbora: pristaje na sve što strani investitori traže i čak mora da ponudi više od zemalja u okruženju koje imaju isti problem i daju razne pogodnosti. Dakle, strani investitori su ti koji diktiraju uslove, a u takvim uslovima teško da država može da se bori i za radničke plate.

Ljubinka Malešević

Plate jesu male, ali nekima je i malo mnogo

Dobar deo stranih kompanija zaposlenima daje minimalnu platu uz neko neznatno povećanje, što na neki način izaziva nezadovoljstvo srpskog radnika prema stranim investitorima, ocenjuje Savić. „Tačno je da se od tako male plate ne može živeti, ali iz ugla nezaposlenog koji godinama traži posao i ne može da ga nađe, to ima drugačiju dimenziju. On bi radio i za taj novac, samo da ima neka primanja. Opet, novac koji država daje stranim investitorima na ime subvencija za zapošljavanje je zapravo novac svih građana Srbije, pa bi bilo dobro da onda bar zaposleni imaju platu od koje mogu pristojno da žive”, kaže Savić.