Mladi odlaze trbuhom za kruhom jer ih nužda tera
Velika nezaposlenost je jedan od najvećih problema s kojima se naša zemlja suočava. Nedostaju radna mesta, do posla je teško doći, a teško je reći da li je teže onima koji su tek stekli srednjoškolske
i fakultetske diplome ili onima koji imaju dugo radno iskustvo, ali su poslednjih godina ostali bez posla. Nijedno radno mesto nije sigurno jer zbog velikog broja nezaposlenih, poslodavci, neretko, dugo drže zaposlene na probnom radu, sve češće se od radnika traži da rade duže od radnog vremena, plate su, uglavnom, na nivou minimalca od oko 21.000 dinara...
To je nesumnjivo i razlog što se mnogi, pre svega mladi ljudi, odlučuju da napuste zemlju i svoje znanje primene negde drugde. Slobodno se može reći da je najčešći razlog za donošenje odluke da se ode iz zemlje i potraži posao u nekoj drugoj finansijske prirode, ali nije jedini, posebno kod mladih ljudi s fakultetskom diplomom, ali i onih koji su godinama radili i ostali bez posla. Nije dobro, međutim, što se mnogi ne vraćaju, a to je pojava o kojoj bi nadležni trebalo dobro da razmisle.
– Završio sam Građevinski fakultet, a kakva je situacija u oblasti građevinarstva kod nas, teško da ću uskoro početi da radim u struci – kaže Goran Petrović, koji je odlučio da posao potraži u nekoj od zemalja Evropske unije. – Imam pasoš jedne od nama susednih zemalja i mogu da se zaposlim u EU. Ne očekujem da će biti lako, ali mi je potrebno iskustvo u struci da bih primenio ono što sam godinama učio, a siguran sam i da ću zarađivati više nego kod nas radeći isti posao.
Slično kaže i Milica Jovanović, inženjerka industrijskog menaymenta, koja je, tražeći posao, zavšila nekoliko kurseva različitih veština, volontirala u nekoliko firmi... a sada, na pragu tridesetih godina, nema ni dana staža, a ni izgleda da će naći posao u struci jer se proteklih nekoliko godina broj onih s istom strukom značajno povećao. Budući da zna francuski, prihvatila je ponudu da se zaposli kao dadilja u Francuskoj, u jednoj porodici s ovih prostora, pa se nada da će, boraveći tamo, uspeti da nađe posao u struci. Za sada, kaže, odlazi na tri godine, ali ko zna.
Naši sagovornici ukazuju na to da su zarade u drugim zemljama u Evropi svakako bolje nego kod nas, ali i da su i troškovi života veći. Ipak, ističu i da je mogućnost da rade ono što su učili daleko važniji motiv prilikom odluke da odu iz zemlje.Ima i drugačijih priča: Milan Nikolić je u Australiju otišao posle više godina rada u jednom domaćem trgovinskom lancu. Nije nameravao da ode, naprotiv, ali je, izgleda, kako on kaže, ekonomska kriza pogodila samo radnike – jer su smanjene plate, potom se povećao obim posla, onda su počela i premeštanja s mesta na mesto pa duži angažman bez plaćanja... I, ukazuje Milan, odluku koju je dugo odlagao lako je doneo.
Poslednjih nekoliko godina sve je više mladih budućih akademaca koji pauzu između dve školske godine koriste da napuste zemlju na nekoliko meseci, i odu, pre svega u Sjedinjene Američke Dražave. Uglavnom rade u ugostiteljstvu, mnogi obave i neophodnu praksu, a osim mogućnosti da upoznaju tu zemlju, i zarađuju.
D. Mlađenović
Podrška pri sticanju prvog radnog iskustva
Pojedine kompanije koje posluju u Srbiji obezbeđuju mladim ljudima sticanje prvog radnog iskustva preko odgovrajućih programa podrške. Na taj način, obrazovani stručaci različitih struka bez radnog iskustva, zahvaljujući uspehu pokazanom na testiranju, dobijaju šansu da rade i, možda, dobiju stalni posao. Konkrunecija na tim konkursima izuzetno je velika i oštra, a izabrani kadrovi su, u najvećem broju slučajeva, potvrdili svoj kvalitet i ostali da rade.