Зејтинлик - светиња коју Срби увек походе

Касандар је град назвао по својој супрузи, а иначе ћерки Филипа Македонског и полусестри Александра Македонског – Тесалоники. Тесалоникин отац дао јој је такво име захваљујући извојеваној победи над Тесалијцима.

Солун су наши људи некада сматрали и шопинг меком, као и Трст. Тако је и данас, шопинг је незаобилазан током посете овом веома значајном културном и историјском центру Грчке. Али, овај град је још због нечега важан за Србе: у Солуну се налази и српско војничко гробље – Зејтинлик, које већ деценијама чува харизматични Ђорђе Михаиловић. Данас овај град, као и војничко гробље већина наших сународника посећује током летовања у Грчкој, као један од излета које организују путничке агенције, или у сопственој режији.

Као и многи и ја сам сваког пута с пажњом слушала приче и стихове које рецитује чика Ђорђе. Добро је познат свима који су посетили место на којем почивају посмртни остаци око 8.000 хероја Великог рата, страдалих током битака на Солунском фронту, у редовима српске војске. Овога пута сам баш желела да са њим попричам и попијем чашицу ракије, коју он увек нуди свим посетиоцима, као и чувену дрину без филтера. Јер, чика Ђорђе је 1. маја напунио 91 годину (рођен је 1928. године у Солуну) и било је речи да нас неће он дочекати на Зејтинлику, већ његов заменик Предраг Недељковић. Али, већ приликом уласка кроз капију спазих чика Ђорђа, како ослоњен на штап испраћа једну и ето дочекује другу групу српских посетилаца. Похитах ка њему како бих с њим као и до сада разменила неколико речи, што ми увек значи. На моје питање „како сте“, старина је одговорио да је добро и да му је драго што види нове посетиоце, а онда мојој групи, која је тек пристизала довикнуо, „Хајде Срби пожурите, морате бити бржи, Албанци су били брзи и зато су нам узели Косово.“

Уследила је добро позната прича о томе да је први чувар гробља био његов деда Саво, солунски добровољац родом из Грбља код Боке Которске, да је посао наследио отац Ђуро, а онда је на сцену 1960. ступио он. Да он нема мушких потомака, јер са супругом Гркињом Фатни, коју сви зову Светлана има ћерку, која му је подарила две  унуке. Сећа се времена када је почео, Солун је тада, каже, имао 160.000 људи, а данас броји 1,5 милиона. Гробље је, објашњава, било на периферији, а данас су га окружиле нове грађевине, и сада је гробље практично, каже, у центру.

На Зејтинлику почивају мошти 21.000 ратника, од којих су 8.000 из Србије. Деда Ђорђе зна имена свакога од њих и чува их од заборава. Дочекује и испраћа потомке Солунаца, рецитује стихове Војислава Илића Млађег и дели савете младим нараштајима. Пре неколико година је добио наследника, али он није отишао у пензију, иако се пре четири године озбиљно разболео, па се чак пронела прича и да је умро. Али, како чика Ђорђе каже, „ја сам се појавио пред вама“. Прошле године испунио му се и велики сан, како каже, дочекао је век пробоја Солунског фронта.

Бела кула

Водич вас остави на Аристотеловом тргу, па вам остане неколико сати да остварите све замишљено и обилазак и шопинг. Овим тргом доминира статуа Аристотела. Неизбежна је пијаца, па онда правац у најдужу улицу – Егнацију (Егнатиа), где су нешто повољније продавнице, јер оне у паралелној улици Цимиски (ТСимиски), одмах испод споменуте, су неповољне за наш yеp. Иначе Егнација је део уствари део древног римског друма Виа Егнатиа који је спајао Цариград и луку Драч а надаље се, преко мора, од луке Бриндиси наставља све до Рима. Испод ове две улице, до мора је авенија Никис, а на њеном крају се налази Бела купа – симбол Солуна и место где се углавном састају туристичке групе на крају посете овом граду. Бела кула је оригинално изграђена као део градских зидина, некада је била затвор, а данас је музеј. У близини је и Археолошки музеј, један од најбољих у Европи. Ту је и ЕЏПО центар којим доминира чувени ОТЕ тоњер, један од симбола Солуна. Треба видети и Галеријеву капију (славолук), који је некада био део палате римског императора Галерија Максимилијана (305.-311) која се овде налазила, те Ротонду. И она је била део Галеријеве палате, а око 400. године је претворена у цркву, а по турском освајању у yamiju. Данас је музеј.

Ђорђе Михаиловић одликован је Орденом српске заставе другог степена и Орденом Светог Саве првог степена. Раша Перић посветио му је песму "Маршира сву ноћ", а о њему је 2013. снимљен и документарни филм "Последњи чувар". На одласку поздравих се са брачним паром Михаиловић, замолих да их сликам, а чика Ђорђе каже: “Морамо да седнемо, моја супруга ето има већ 86 година”. Заједно су 59 лета, пожелех им много среће и здравља.

Авенија Никис

Авенија Никис је посебна јер је са једне стране море, а са друге безброј кафића и ресторана испуњених жамором, како Грка, тако и туриста. Али, ту су цене много више него у кафеима у другим деловима града. Додуше, у овој улици налази се  и једна од за мене већих атракција – Нутс factory, продавница у којој можете купити коштуњаво воће и разне посластице од истог. Изглед, а и укус фасцинирају…

И на крају, а можда би требало да буде почетак, уследио је обилазак Горњег града (Ано Поли). Поред градске тврђаве и узаних уличица, где вас дочекују куће старе и неколико векова без даха оставља поглед са чувеног видиковца. Одатле се пружа поглед на читав Солун и залив.

Било је време да наставимо обилазак града јединственог у својој оригиналности, архитектури и духу, јер Солун је спој античког, старогрчког и модерног. Страдао је 1917. У пожару, а обновом је руководио чувени француски архитекта и археолог Ернест Хебрард. Њему можемо да захвалимо што су за нас остале видљиве све оне “ископине” широм града. Један дан је мало да осетите дух овог града и упознате се са његовим знаменитостима. Али, не брините вратићете се опет… На реду је била Црква Светог Димитрија, заштитника овог града. Ово је најважнији храм у граду и у њему се чувају мошти свеца чудотворца, који је рођен у Солуну. Црква је подигнута на темељима ранијег храма у чијим катакомбама је мучен Димитрије. Данас је у катакомбама музеј изнад кога се уздиже велелепни храм богато украшен.

Гордана Маленовић

фото: Г. Маленовић