Zejtinlik - svetinja koju Srbi uvek pohode

Kasandar je grad nazvao po svojoj supruzi, a inače ćerki Filipa Makedonskog i polusestri Aleksandra Makedonskog – Tesaloniki. Tesalonikin otac dao joj je takvo ime zahvaljujući izvojevanoj pobedi nad Tesalijcima.

Solun su naši ljudi nekada smatrali i šoping mekom, kao i Trst. Tako je i danas, šoping je nezaobilazan tokom posete ovom veoma značajnom kulturnom i istorijskom centru Grčke. Ali, ovaj grad je još zbog nečega važan za Srbe: u Solunu se nalazi i srpsko vojničko groblje – Zejtinlik, koje već decenijama čuva harizmatični Đorđe Mihailović. Danas ovaj grad, kao i vojničko groblje većina naših sunarodnika posećuje tokom letovanja u Grčkoj, kao jedan od izleta koje organizuju putničke agencije, ili u sopstvenoj režiji.

Kao i mnogi i ja sam svakog puta s pažnjom slušala priče i stihove koje recituje čika Đorđe. Dobro je poznat svima koji su posetili mesto na kojem počivaju posmrtni ostaci oko 8.000 heroja Velikog rata, stradalih tokom bitaka na Solunskom frontu, u redovima srpske vojske. Ovoga puta sam baš želela da sa njim popričam i popijem čašicu rakije, koju on uvek nudi svim posetiocima, kao i čuvenu drinu bez filtera. Jer, čika Đorđe je 1. maja napunio 91 godinu (rođen je 1928. godine u Solunu) i bilo je reči da nas neće on dočekati na Zejtinliku, već njegov zamenik Predrag Nedeljković. Ali, već prilikom ulaska kroz kapiju spazih čika Đorđa, kako oslonjen na štap ispraća jednu i eto dočekuje drugu grupu srpskih posetilaca. Pohitah ka njemu kako bih s njim kao i do sada razmenila nekoliko reči, što mi uvek znači. Na moje pitanje „kako ste“, starina je odgovorio da je dobro i da mu je drago što vidi nove posetioce, a onda mojoj grupi, koja je tek pristizala doviknuo, „Hajde Srbi požurite, morate biti brži, Albanci su bili brzi i zato su nam uzeli Kosovo.“

Usledila je dobro poznata priča o tome da je prvi čuvar groblja bio njegov deda Savo, solunski dobrovoljac rodom iz Grblja kod Boke Kotorske, da je posao nasledio otac Đuro, a onda je na scenu 1960. stupio on. Da on nema muških potomaka, jer sa suprugom Grkinjom Fatni, koju svi zovu Svetlana ima ćerku, koja mu je podarila dve  unuke. Seća se vremena kada je počeo, Solun je tada, kaže, imao 160.000 ljudi, a danas broji 1,5 miliona. Groblje je, objašnjava, bilo na periferiji, a danas su ga okružile nove građevine, i sada je groblje praktično, kaže, u centru.

Na Zejtinliku počivaju mošti 21.000 ratnika, od kojih su 8.000 iz Srbije. Deda Đorđe zna imena svakoga od njih i čuva ih od zaborava. Dočekuje i ispraća potomke Solunaca, recituje stihove Vojislava Ilića Mlađeg i deli savete mladim naraštajima. Pre nekoliko godina je dobio naslednika, ali on nije otišao u penziju, iako se pre četiri godine ozbiljno razboleo, pa se čak pronela priča i da je umro. Ali, kako čika Đorđe kaže, „ja sam se pojavio pred vama“. Prošle godine ispunio mu se i veliki san, kako kaže, dočekao je vek proboja Solunskog fronta.

Bela kula

Vodič vas ostavi na Aristotelovom trgu, pa vam ostane nekoliko sati da ostvarite sve zamišljeno i obilazak i šoping. Ovim trgom dominira statua Aristotela. Neizbežna je pijaca, pa onda pravac u najdužu ulicu – Egnaciju (Egnatia), gde su nešto povoljnije prodavnice, jer one u paralelnoj ulici Cimiski (TSimiski), odmah ispod spomenute, su nepovoljne za naš yep. Inače Egnacija je deo ustvari deo drevnog rimskog druma Via Egnatia koji je spajao Carigrad i luku Drač a nadalje se, preko mora, od luke Brindisi nastavlja sve do Rima. Ispod ove dve ulice, do mora je avenija Nikis, a na njenom kraju se nalazi Bela kupa – simbol Soluna i mesto gde se uglavnom sastaju turističke grupe na kraju posete ovom gradu. Bela kula je originalno izgrađena kao deo gradskih zidina, nekada je bila zatvor, a danas je muzej. U blizini je i Arheološki muzej, jedan od najboljih u Evropi. Tu je i EDŽPO centar kojim dominira čuveni OTE tonjer, jedan od simbola Soluna. Treba videti i Galerijevu kapiju (slavoluk), koji je nekada bio deo palate rimskog imperatora Galerija Maksimilijana (305.-311) koja se ovde nalazila, te Rotondu. I ona je bila deo Galerijeve palate, a oko 400. godine je pretvorena u crkvu, a po turskom osvajanju u yamiju. Danas je muzej.

Đorđe Mihailović odlikovan je Ordenom srpske zastave drugog stepena i Ordenom Svetog Save prvog stepena. Raša Perić posvetio mu je pesmu "Maršira svu noć", a o njemu je 2013. snimljen i dokumentarni film "Poslednji čuvar". Na odlasku pozdravih se sa bračnim parom Mihailović, zamolih da ih slikam, a čika Đorđe kaže: “Moramo da sednemo, moja supruga eto ima već 86 godina”. Zajedno su 59 leta, poželeh im mnogo sreće i zdravlja.

Avenija Nikis

Avenija Nikis je posebna jer je sa jedne strane more, a sa druge bezbroj kafića i restorana ispunjenih žamorom, kako Grka, tako i turista. Ali, tu su cene mnogo više nego u kafeima u drugim delovima grada. Doduše, u ovoj ulici nalazi se  i jedna od za mene većih atrakcija – Nuts factory, prodavnica u kojoj možete kupiti koštunjavo voće i razne poslastice od istog. Izgled, a i ukus fasciniraju…

I na kraju, a možda bi trebalo da bude početak, usledio je obilazak Gornjeg grada (Ano Poli). Pored gradske tvrđave i uzanih uličica, gde vas dočekuju kuće stare i nekoliko vekova bez daha ostavlja pogled sa čuvenog vidikovca. Odatle se pruža pogled na čitav Solun i zaliv.

Bilo je vreme da nastavimo obilazak grada jedinstvenog u svojoj originalnosti, arhitekturi i duhu, jer Solun je spoj antičkog, starogrčkog i modernog. Stradao je 1917. U požaru, a obnovom je rukovodio čuveni francuski arhitekta i arheolog Ernest Hebrard. Njemu možemo da zahvalimo što su za nas ostale vidljive sve one “iskopine” širom grada. Jedan dan je malo da osetite duh ovog grada i upoznate se sa njegovim znamenitostima. Ali, ne brinite vratićete se opet… Na redu je bila Crkva Svetog Dimitrija, zaštitnika ovog grada. Ovo je najvažniji hram u gradu i u njemu se čuvaju mošti sveca čudotvorca, koji je rođen u Solunu. Crkva je podignuta na temeljima ranijeg hrama u čijim katakombama je mučen Dimitrije. Danas je u katakombama muzej iznad koga se uzdiže velelepni hram bogato ukrašen.

Gordana Malenović

foto: G. Malenović